Текст книги "Izabranik. Borba duhova"

5

Popodne, Miki otpoče svoju priču: „Ispričaću vam sve ono čega se sećam i sve što mi je đedo ispričao. Normalno, neke tajne moraju ostati tajne, ali ću ispričati sve ostalo što mogu.

Kažu da je neki đedov pra, pra, pra deda u njegovom plemenu prvi osetio da može rukama da pomaže ljudima. Kažu da je imao fantastične moći. I još kažu da je on prvi na svetu uspeo da otvori način razvijanja mozga do neslućenih mogućnosti. Nije bio pismen kao što i drugi nisu bili u to vreme. Onda su se tajne po nekoliko stotina i hiljada puta prepričavale Izabraniku koji je morao da ih nasledi. Taj Izabranik bi ih, opet, pri kraju svog života prepričavao sledećem Izabraniku, i tako bi se to znanje prenosilo sa Izabranika na Izabranika ili sa kolena na koleno. U njegovoj porodici se uvek rađalo dosta dece. Pored ostale braće i sestara rodio se i moj đed Gaco. Tako je to nasledno znanje, uz saglasnost prethodnih Izabranika došlo do mog đeda, tj on ga je nasledio i postao Izabranik. Pošto je učio da piše u jednoj crkvi, on je sve to sto mu je prethodni Izabranik objasnio kasnije zapisao u sveske. Tada su deca od malih nogu počinjala nešto da rade i na taj način, ma koliko, doprinose svojoj porodici. Tako je i moj đed sa nepune tri i po godine počeo da čuva stoku sa svojim starijim bratom. Uz brata se učio a kasnije je to radio sam. U to vreme, još dok je moj đedo bio malo i slabašno dete, njegovom se đedu Dimitriju, koji beše Izabranik, a da to ni njegov sin Mitar nije znao, jedne noći pojavi prethodni Izabranik i od njega zahtevaše da sve svoje znanje prenese na svog unuka da bi on, po volji Božjoj, postao Izabranik. Nekoliko noći je Dimitrije razgovarao sa prethodnim Izabranikom pokušavajući da dete sačuva od preteškog bremena koje mu je bilo suđeno. Opirao se i prepirao da je prerano da se detetu koje još ne zna dobro da govori, koje ne zna ozbiljnost situacije, poveri tolika odgovornost. Sve je bilo uzalud. Volja Božija i prethodnih Izabranika se morala ispoštovati. Tako je njegov đedo tužna srca počeo da vežba budućeg Izabranika. Probudio ga je u ranu zoru jednog ponedeljka i sa njim otišao u šumu. Dugo se krstio pred njim, nemo mičući usnama a onda mu je tri puta dunuo u nos. Dete kao da se preobratilo. Lice mu je sijalo nekom čudnom svetlošću. Tu svetlost je mogao videti prethodni Izabranik ili svako produhovljeno biće. Tada je đedo počeo učiti dete predajući mu najsvetije tajne koje je i on nasledio. Svakodnevno su trajale te vežbe, po nekada čitav dan a po nekad kraće. Dete obdareno svetim duhom sve to upijaše u svoju dušu nikom ne govoreći o svetoj tajni koju nasledi od svog đeda. Shvatio je, iz đedovih reči, a obdaren svetim duhom kolika bi opasnost bila ako bi se te tajne saznale, pa je zato ćutao, nikom, pa ni svojim najrođenijim ne pominjući ni jednu jedinu reč razgovora između njega i njegovog đeda. Savladavao je i najteže vežbe pred kojima se nalazio. Uspesi su se nizali neshvatljivom brzinom. Imalo je tu još mnogo da se uči, ali je njegov đedo Dimitrije bio prezadovoljan. Jednom prilikom, posle Petrovdana, ug rećalo letnje Sunce, njemu obukli neke pantalonice i pustili ga da čuva stado. Ovce se uskomešale pa se rastrčale na sve strane. Detetu od četiri i po godine beše interesantno da juri za njima i da ih pokupi u stado, a one kao da nešto predosećaju pa jur tamo, jur ovamo, udaljiše se mnogo više nego što su se udaljile bilo koji put do tada. I verni šarplaninac Garindža se nešto uzmuvao pa samo reži. Da neće neki vuk da napadne stado, pomisli dete i baš da potrči da vrati ovce, Garindža skoči da mu prepreči put, ali kasno. Ogromna zvečarka zabode svoje oštre zube u njegovu potkolenicu. Garindža skoči, uhvati ogromnog reptila rastržući ga svojim zubima. Dođe do mog đeda i poče da cvili, a njega sve više hvataše nesvestica zbog otrova koji mu je ubrizgan u telo. Već je slabašno čuo cviljenje svog vernog Garindže, osećajući da mu se sve više spava. Utonuo je u san i više ništa nije čuo. Nije znao da su se ovce vratile kući. Nije znao da su se u kući svi uplašili i da su krenuli da ga traže. Nije znao da je verni Garindža ostao pored njega, neprestano ga ližući po licu, u očekivanju da se probudi. Spuštao se mrak. Ukućanima se pridružio i po neki komšija iz sela i sa upaljenim bakljama su krenuli u potragu.

‘Vjerovatno je i njega i Garindžu izijo vuk’– komentarisao je jedan od komšija. ‘Vele da ođen ima jedan stari i vele da je opasan ka crni vrag. Još vele da ne ostavlja ništa u životu’ – nastavljali su da komentarišu svak na svoj način i dalje pretražujući šumu. Ođednom se negde u daljini čuo lavež. Svi su zastali osluškujući. Onda su opet, kao po komandi, svi počeli da pričaju.

‘Viđi, vuk je izijo samo Gaca a Garindžu je ranijo te se sad ni on ne može dovuj do kuće’ – govorio je jedan a onda je drugi prokomentarisao: ‘More bit svašta. Ljuđi, nemojmo razglabat, no ajd da jopet pozovemo Garindžu i da čunemo đe je, pa da se uputimo i da ik nađemo.’

Tako i uradiše. Opet se ču lavež iz smera Mačkove stene. Ta je gola litica, visoka preko sedamdeset metara, u čijem su dnu sami šiljci od stena. Naziv je dobila po jednom mačku koji je svima u selu provaljivao u pušnice ili ostave i uvek im pravio štetu. Jednoga dana ga je jedan seljak u večernjim satima uhvatio, stavio u prteni džak i sa vrha te litice bacio na šiljke od stena. Mislio je da ga je ubio i srećan došao kući. Na njegovo, a i zaprepaštenje svih seljaka, mačak je tu noć išao po selu i tako glasno mjaukao da su svi mislili da su u njemu zli dusi. Posle te noći više ga nikad niko nije video. Zbog toga su, od kad se zna za tu priču, svi seljaci izbegavali tu stenu. Sada su svi složno krenuli u tom pravcu. Nedugo zatim oni nađoše Garindžu i opruženo telo mališana. Kada su u blizini videli rastrgnuto telo zvečarke svima je bilo jasno šta se desilo. Prađed i prababa zakukaše bacivši se na nepomično telo svoga deteta.

‘Lele nama sine’ – leleče prađed i grli nepomično telo. Pored njega, baba vrišti i čupa kosu. I mnogi od ostalih plaču, a opštem stanju se pridružilo i Garindžino cviljenje. Sami Bog zna dokle bi to trajalo da se negde u blizini ne ču zavijanje vuka. Garindža poče da reži a oni se svi prenuše. Prađed Mitar uze moga đeda, podiže ga na grudi i oni svi krenuše put kuće. Totalna tišina. Svi isčekuju da opet čuju zavijanje vuka. Svima se po svesti vrzmala misao da mu je verovatno negde u blizini jazbina, pa su ga uznemirili. U tom nemom napredovanju glas moga pradede Mitra ođeknu kao grmljavina: ‘Kosana, men se čini da osjećam da je naše dijete živo!’ Svi se primakoše i prineše baklje. I zaista, moj đedo beše živ. Totalno iscrpljen zbog otrova, ali ipak živ. Stigoše do kući i upališe lampe. Podložiše vatru da ug reću sobu a mom đedu svukoše odeću i staviše ga u sirovu vunu. Iscrpljeni pretragom, komšije odoše a kod naše kuće ostadoše umorni članovi porodice. Svi polegaše samo ostade moj pradeda Mitar da zalaže šporet i da čuva mog đeda da mu se, ne daj Bože, nešto ne desi. Tu je noć moj šukunđed Dimitrije duhovno stupio u kontakt sa prethodnim Izabranikom tražeći od njega objašnjenje za nastalu situaciju. Dugo je prethodni Izabranik ćutao a onda je veoma lagano odgovorio:

‘Dimitrije, volji Božjoj i prethodnih Izabranika se ne smije suprotstavljati. Dijete mora proći kroz iskušenja zbog tvog suprotstavljanja našoj volji. O ovome niko od tvojijeh ne smije ništa saznati a dijete će poslije ovoga dobiti još veće moći od svijeh prethodnijeh Izabranika.’

Sutra i narednih dana su dolazili komšije i rođaci sa svih strana, da bi videli i da bi se raspitali za zdravlje moga đeda. A njegovo stanje se uopšte ne menjaše. Koma. Ni živ ni mrtav. Samo što diše a inače se ni jednim delom tela ne pomera ni milimetar. I tako iz dana u dan. Svaki dan, svaku noć po neko kraj njega. On ništa ne jede. Samo mu na levak sipaju po malo rastvorenog meda i čajeve. Ponešto se slije niz usne a pomalo se provuče između stisnutih zuba. I tako, po nekoliko puta dnevno. Dođoše do dvadeset prvog dana. Tog jutra prababa Kosana ustala i mesi hlebove a prađed Mitar, posle probdevene noći i dalje sedi na stolici, nedaleko od kreveta koji od dasaka napraviše za dete, kojeg napuniše sa sirovom vunom, sa rukama se naslonio na mačugu a glavu položio na ruke i drema. Čeka da prababa ispeče hleb, da doručkuje pa da onda nešto poradi. Uspava ga blago škripkanje starog drvenog stola na kom je prababa mesila hleb. Dok je on dremao, a prababa mesila hleb, oči mog đeda se otvoriše i on pogleda po sobi. Posle Bog zna kojeg vremena, vide svog oca kako drema i svoju majku kako mesi hleb. Vidi je a ima čudan osećaj kao da čuje njene misli:

‘Bože dragi što se ovo naše jadno dijete namuči. Da oće Bog da se smiluje i da ga uzme, da mu prekrati muke, da bi se i ostali članovi porodice odmorili.’

‘Majko, ja neću umrijet ‘ – progovori moj đedo slabašnim glasom. Prababa se trže u čudu a prađed poskoči iz sna.

`Bože, ovo je naše dijete poluđelo` – beše mu prva pomisao posle prekinutog sna. I tu je misao moj đedo osetio. ‘Tata, ja nijesam poluđeo’ – opet progovori moj đedo. Oboje su zanemeli u čudu. Nisu mogli da veruju ni ušima ni očima. A onda se prađed pokrenu, dođe do deteta, uze slabašno telo u svoje naručje i poče plakati od sreće. Toj radosti se pridruži prababa a iz susedne sobe poče izlaziti ostatak đedove porodice. Svi su tog trenutka bili srećni. Opet se po selu proču glas, kao i prošlog puta kada je nastradao, da se probudio iz kome. I opet komšije, rođaci i prijatelji dolaziše da ga posete. Mnogo puta je moj đedo zbog iscrpljenosti prespavao mnoge posete, ali je mnogo puta, kada je bio budan, pozivao svog oca i tiho mu šaputao ko šta misli od tih gostiju. Prađed bi ga ućutkivao ne dozvoljavajući mu da bilo šta kaže pred gostima, da ne bi oni saznali tu đedovu tajnu.

‘Samo sine ti da mi ozdraviš i da u potpunosti ojačaš, pa će tebe tajo poves kod popa da ti on čita molitve da se to zlo mikne od tebe ‘ – šaputao bi prađed milujući ga po kosi. I tako iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, negde posle mesec i po dan, moj đed potpuno ozdravi. Njegov đedo Dimitrije opet poče sa njim da vežba. Sada je dete pokazivalo još više uspeha. Njegov otac ga jednog dana uze sa sobom i povede u crkvu. Dođe kod popa Gavrila ispričavši mu sve šta se dogodilo. Na kraju reče:

‘Ne smijemo što loše pomislit od njega. Čita nam misli ka da je najpismeniji i ka da čita neku knjigu.’

‘Da li ti Mitre moš ostat kod nas u konake da prespavaš dvije tri noći, jer se nadamo da će prekosjutra ili prektan kod nas u crkvu doj vladika pa će on odlučit što će učinjet s đetetom.’

Prađed pristade, oni prespavaše dve noći a treći dan dođe vladika Teodosije. Pop Gavrilo mu sve ispriča a vladika reče da uzmu to dete u crkvu, da ga opismene i da iz njega isteraju zle duhove. To saopštiše mom prađedu a on, nemajući kud, ostavi svoje dete i vrati se sam kod kuće. Otac Dimitrije ga sačeka pred vratima.

‘Sine, šta učini s đetetom?’

‘Tajo, ti znaš da je naše dijete opsjednuto nečistijem duhom pa ga ja ostavik u crkvu, po volji vladike Teodosija da mu u narednoj godini čitaju molitve da bi se njegovo tijelo očistlo od grijeha. Uz to će, tajo, naučit da čita i piše. ‘

‘Sine, sine. Još ti ne mogu reć jesi li ili nijesi pogriješio.’

Te je noći moga đeda đedo opet pozivao prethodnog Izabranika i od njega zahtevao da mu objasni novonastalu situaciju. Dobio je odgovor da se ne meša, da pusti dete da provede u crkvi narednih godinu dana, da se opismeni a onda da nastavi sa njim da vežba do njegovog savršenstva. Tada se šukunđed Dimitrije primirio.

Od prijema u crkvu moj đedo je počeo živeti sasvim drugačiji život od onoga kojim je prethodno živeo. U crkvi je morao da radi sve poslove koje su zahtevali od njega. Morao je da čita i piše brojeve i slova i da se neprestano moli da iz njegovog tela izađu zli duhovi koji su se tu nastanili. Tako su prolazili dani. On se molio Bogu sve više se spajajući sa sferom duhovnog, učio i neprestano čuvao tajnu Izabranika koju će do kraja usavršiti sa svojim đedom kada izađe iz crkve. Tako prođe ta duga godina. Tačno nakon godinu dana, opet vladika pri kraju toga dana dođe u crkvu. Svi se skupili da ga dočekaju. Svi se sa njim pozdravljaju ljubeći ga u ruku a on kada dođe do moga đeda reče:

‘Sine moj kako si? ‘ ‘Dobro Bogu hvala’– odgovori moj đedo.

‘Eve je danas godina kako smo te primili ovđen, sjutra će doj tvoj otac da te uzme a ja sam doša da vidim šta se poradilo sa tobom i da te nad na Boga vrnem tvojijem roditeljima.’

Neopisiva radost se razli dušom moga đeda. Opet će kod svoje kuće sa svojim roditeljima, sa svojom braćom i sestrama. Suze radosnice mu krenuše niz lice.

‘Nemoj plakat sinko. Sve je to Božja volja i Božja promisao. Javljali su mi da ti je duh Božji pomaga i da si neopisivo brzo savlada čitanje, pisanje, sabiranje i oduzimanje’ – govoraše mu stari vladika. ‘No sine, da viđu koliko smo uspjeli u svom naumu, da istjeramo zle duhove iz tvojega tijela.’

A moj đedo, dete ko svako dete. Nije zapravo ni znao zbog čega su ga ostavili u crkvi. Svom dušom se molio da iz njegovog tela izađu zli duhovi a nije u potpunosti ni znao šta je to. I sada, obradovan pred polazak kući reče vladiki da se svakodnevno molio i da u njegovom telu nema više zlih duhova. Neki unutrašnji osećaj mu je govorio da ti nepoznati zli duhovi mogu pokvariti njegov odlazak kući. A onda ga je vladika upitao.

‘Možeš li nam reć da li ti vidiš da će se uskoro desiti neke promjene ođe kod nas i da li osjećaš šta bilo ko od prisutnijeh misli?‘

Moj se đedo obradova i tog trenutka pomisli: konačno njemu mogu da kažem sve ono što vidim i osećam jer mi drugi to nisu dozvoljavali. I moj đedo poče da govori:

‘Vidim presvetli vladiko da će uskoro ovi Turski nasilnici izgubit svu vlast na ovim prostorima. Mi ćemo izgubit Skadar i dosta naše zemlje a onda će doći dani kada će se mnogo ratovati. Ginuće se na svaki korak i mnogi će nevini stradati’. Pričao je moj đedo i na trenutak pogledao vladiku, mati igumaniju, sveštenike, sestre monahinje i na svim licima primetio izraz zaprepaštenja.

‘Opsednut je demonskim silama! ‘ – viknu vladika i poče da se krsti. Za njim se svi ostali počeše krstiti. ‘Ne krsti se demonska silo jer nas nećeš zavarati! ‘ – opet viknu vladika na mog đeda kada je, videvši da se svi krste i on počeo da se krsti. A moj đed, videvši da su se svi usmerili protiv njega, htede da ih ubedi pa reče:

‘Presvetli vladiko, kunem se Bogom da sam rekao ono što sam video.’

‘Ućuti sotono! – viknu opet vladika i sa rukama poče pokazivati ko će šta raditi. Popovi i svi ostali se rastrčaše i počeše izvršavati naređenja. Počeše da zveče zvona. Pale se sveće, a popovi sa kandilima počeše osvetljavati prostor gde je on stajao. Dva sveštenika izneše neku spravu stavivši je na sred dvorišta. Zvuk zvona u tihoj noći nagoveštavaše teške trenutke koji se spremaše za moga đeda. Nekoliko popova priđe nejakom detetu, uhvatiše ga za ruke i staviše u tu spravu.

‘Presvijetli vladiko, ovo je sprava za mučenje odraslijeh osoba tako da se i njegova glava i ruke iz nje veoma lako mogu izvuj’ —objašnjavaše jedan pop vladiki.

‘Ruke i glavu mu vežite okovima te ik provucite kroz otvore da bik ja moga da ga kaznim i konačno iz njegovoga tijela istjeram sve moguće demonske sile’ – govoraše vladika opet se krsteći. Oni brzo uradiše kako im je naređeno i mog đeda okovanog i golih leđa pričvrstiše za tu spravu. Poče molitva a zvona prestaše da zvone. Vladika je prvi počinjao a onda su svi ostali u horu pevali za njim. Na kraju se sve umiri. Vladika priđe mom đedu. Uze leskov štap debljine palca a dužine osamdesetak centimetara od jednog popa i poče da se moli.

‘Gospode Bože naš, oprosti slugi tvojem sva sagrešenja koja svjesno i nesvjesno učini, i pomozi Gospode da iz njegovoga tijela, zahvaljujući tvojoj sili, istjeramo sve nečiste sile.’

Pričao mi je đedo da je on tada zapao u neku ravnodušnost. Osećao je strah nadolazećeg trenutka ali nije znao da je odredi a nije mogao videti šta se dešava iza njega. Od uzbuđenja mu se ništa nije otvaralo od njegove vidovitosti. Mislio je da je tako najispravnije i prepustio se tom trenutku. A onda leskov prut fijuknu kroz vazduh i spusti se na njegova leđa. Moj đed vrisnu. Odmah mu pade na pamet da izvrši komandu svesti koju je vežbao sa svojim đedom i da zaustavi ovo mučenje. Pokuša, ali ga opet stiže još jači udarac našta on još silnije vrisnu. A onda mu do svesti dopreše reči njegovog đeda:,Ako se nekada desi da ne moš izvršiti komandu svijesti osobi koja ti zadaje bol, ti tada izvrši komandu svojoj svijesti i ona će ti eliminisati bol ma kako jak bio’.

Moj đedo izvrši novu komandu, ali ovoga puta samom sebi. U trenutku prestade bol i iz njegovih usta više ne izlete ni jedan jauk. Vladika je udarao i udarao a onda prestao i naredio da se svi povuku. Mog đeda su ostavili tako da prenoći pokrivši ga samo sa nekom dekom. Sabravši se od dobijenih batina, prvo požele da izvrši komandu svesti i natera vladiku da ga oslobodi i da ga pusti da spava unutra, a onda se seti da će mu sutra doći otac, pa je odlučio da tako provede noć, da pokaže svom ocu gde ga je i u kakve ruke ostavio. Ne zna tačno kada je zaspao, jer kada je popustio komandu svesti, onda je počeo da oseća sve veći i veći bol od dobijenih batina. Samo je kučence pet šest puta u toku noći došlo, liznulo ga nekoliko puta na taj način mu pokazavši da ovde ima jednog pravog prijatelja. Odlučio je da će je uzeti sa sobom kada pođe kući. Tada mu je bilo sve jasno. Shvatio je da su te demonske sile u njegovom telu o kojima je govorio vladika, zapravo njegove moći koje su mu svakog trenutka sve više nadolazile. Činilo mu se da je u toj jednoj noći sto puta ojačao.

Svanuo je novi dan i u manastiru sve poče da se budi. Poče jutarnja služba… Svi se u crkvi mole samo je moj đedo u okovima. Završi se jutarnja molitva i svi pođoše da doručkuju. Baš su završavali doručak kada se začu zvekir na kapiji manastira. Znao je moj đedo da to njegov otac dolazi. Svi iz crkve izašli i stoje oko mog đeda. Čeka se dolazak vladike. Đedov otac stoji kao da se skamenio. Gleda u đeda, gleda u njih a ni reč ne progovara. Izlazi vladika i polako ide ka mom đedu. Kada se skroz približio, obrati se mom prađedu: ‘Brate Mitre, moram ti reć da je tvoje dijete opsjednuto demonskijem silama. Mi smo ga prijen godinu dana primili u naš manastir da bi postom i molitvama doša do pročišćenja, ali je sve to bilo uzalud. Pred svijem osobljem manastira on je hulio na Boga i reka take riječi i taka viđenja koja su dostupna samo Božjim prorocima. Kada sam pokuša da ga zaustavim, on se jopet kleo u Božije ime i jopet je hulio na Boga. Kao vladika ovoga okruga i ovoga manastira ja sam preduzeo mjere i počeo da čistim njegovo tijelo sa prutom koji je Bog iz raja posla da bi moga preobratit grešnike i neposlušne. I brate Mitre ja ti moram reć da moram ponovit čišćenje koje sam sinoj primijenio, jer se desilo da je njegovo tijelo par puta prihvatilo čišćenje, jer je par puta jauknuo a ondak su ga te demonske sile zaštitile i ni jedanput više nije jauknuo iako sam ga udara pedeset puta, a za odrasloga čoeka je dozvoljeno četeres udaraca.’

‘Da li je moguće da oni ništa ne shvataju, da li je moguće da ovaj monstrum namerava opet da me tuče? Da li će moj otac stati u moju odbranu?’ Pričao mi je đedo da su mu tog trenutka padale razne pomisli na pamet. Prađed je samo stajao a niz lice su mu tekle suze. Ni on ni iko drugi od običnog sveta nije smeo da se suprotstave Vladiki. Tada je ogroman bes provrio u mom đedu: učiniće ono što ga je njegov đedo naučio! Svi će čuti glas koji niko ne progovara. Ni njegov otac Mitar nije znao za te njegove sposobnosti nego je mislio da on poseduje samo vidovitost.

‘Vladiko Teodosije ‘ – začu se glas kao da šapuće neki starac, vadiko Teodosije, opet odjeknu isti glas našta se svi počeše krstiti a vladiki ispade prut iz ruku. Kad to vide, mom đedu sinu jedna ideja i reši da se osveti za pretrpljeni bol. Za to što ste mučili mog Izabranika svi ćete sada biti kažnjeni. Trebalo bi da kaznim i tebe Mitre, jer je tvoja sveta dužnost da štitiš svoje dijete po cijenu sopstvenog života, ali ti opraštam jer se nijesi moga oduprijeti odluci Božijeg sluge, a mog vladike Teodosija. U poslednjem trenutku se moj đedo predomisli da ne kazni i svoga oca. A onda, na zaprepašćenje svih prisutnih, prut se sam diže i nekoliko puta udari prvo vladiku a onda i sve ostale. Na kraju, moj đedo izvrši komandu svesti da ga puste i naredi svima da niko o ovome ne sme nikome progovoriti ni reči jer će ga nemilost Božija snaći. Oslobodiše moga đeda iz okova. On ode i pokupi svoje stvari. On i otac krenuše a đedo usmeri svoju svest ka kučencetu i ono krenu za njima. Niko ni reč da progovori, samo se usne nemo pomeraju a ruke sa tri prsta neprestano prave krst na grudima. I tako moj đedo posle godinu dana izađe iz manastira. Mnogo je stvari tu naučio. Prvo: da čita, piše i računa. Drugo: da iskreno veruje u Božiju silu koja je nebrojeno puta jača od sile koju on poseduje. Znao je da je Izabranik i da ima čudne moći, ali je tek ovoga puta isprobao to da uradi. Uspeo je. Verovao je da će uspeti i uspeo je. Došao je do saznanja kome ga je đedo učio: kada mu neko nanosi bol, tada on njemu ne može izvršiti komandu svesti. Ili će morati da deluje pre nego što neko njega počne da muči, ili će nastaviti sa započetom vežbom i dovesti telo do savršenstva. Moraće o tome da porazgovara sa svojim đedom. Ili će morati da istrpi bol pa tek onda da deluje. Bolja je prva varijanta, pomislio je i nasmešio se.

On i njegov otac su išli peške. Konja je držao za povodac a kučence je trčkaralo oko njih kao da je sto godina sa njima živelo. Njegov bi se tajo malo malo pa prekrstio. U trenutku je pomislio da mu otkrije tajnu, pa se setio đedovih reči da sve to što mu je povereno, po cenu sopstvenog i života cele porodice ne sme reći nikome, osim Izabraniku koji će mu se vremenom uz Božju volju i predskazanje prethodnog Izabranika prikazati. I tako, uz malo priče, konačno stigoše do kuće. Svi potrčaše da ih zagrle. E tada moj đedo oseti svu bol od ožiljaka. Kada su ga pitali od čega mu je to, on je rekao da se spotakao niz jedno brdo, da je upao u kupinjar i da je tako zaradio te rane. Prababa Kosana mu je prvo sa mlakom vodom oprala rane a onda ih namazala nekim melemom. Rane zaceliše a život nastavi da teče kao što je i ranije bio. Svakodnevno sa njegovim đedom Dimitrijem nekud odlazaše i vraćahu se kasno uveče. Đedo je koristio svaki trenutak da prenese tajne koje su sačuvane čitavih hiljadu godina svom unuku i da ih on u potpunosti zapamti. Uvek mu je na kraju svih priča ponavljao da će doći vreme kada će i on tu tajnu podeliti drugome Izabraniku, da će on biti iz drugog plemena, a ipak njegov bližnji rod. Kada se uverio da je dete sve zapamtilo i da može da primeni sve moći tih tajni, onda je on, uz milost Božiju napustio ovaj svet, srećan i zadovoljan što je tajna prešla kod drugog Izabranika. Sahrana je bila ogromna.

‘Slava mu i milost što je mojem ocu da i u njegovoj dubokoj starosti da bude priseban i pametan. Draga braćo, sestre, rođaci, kumovi, komšije i prijatelji svima bih poželjeo da doživite njegovijeh sto tri godine i da izgledate u toj starosti kao što je on izgleda.’ Sa tim rečima se moj prađed Mitar oprostio od svog oca Dimitrija. Ni u poslednjim danima svog života njegov otac mu ne otkri najsvetiju tajnu koju je nasledio.