Текст книги "Izabranik. Borba duhova"

 
Stara baka čuva me i pazi
i sve moje ispunjava želje
Ali niko na svetu ne može
Da zameni deci roditelje.
 

I sada sam, kao nekada kada sam bio mali, i kada sam prvi put čuo ovu pesmu, gorko zaplakao. U mojoj svesti su odzvanjale njene milozvučne reči a suze su tekle niz lice. Prilazili su sa svih strana da me uteše. Prišao je đedo obujmivši me svojim toplim rukama. Tada sam se malo smirio. Sva moja tuga, bol i patnja bile su pretočene u par reči, u to jedno pitanje koje sam mu postavio: Đedo, što joj nisi pomogao da živi?! Opet me je zagrlio a ja sam osetio da mu se celo telo zatreslo:’Sine, šta misliš da to ja ne bih uradio? Ja mogu pomoći svakom kome je Gospod dao da živi, ali zato ne mogu pomoći ni sebi ni bilo kome gde je po volji Božijoj došao kraj života. Neka joj Bog podari rajskoga mira. Ne može se protiv Boga i sudbine. Kada je kome od Boga suđeno, tada će umreti. To ti je, sine, odmor telu. Videćeš u sveskama koje ću ti predati posle moje smrti, da sam sve to opisao i sve će ti tada biti jasno.’

Kažu da čovek uči dok je živ a ja sam i na babinoj sahrani naučio još jednu životnu lekciju. Shvatio sam da smo i mi Izabranici, iako smo imali neopisivo velike moći u odnosu na ostatak čovečanstva, zapravo smrtnici kao i sav ostali svet. To saznanje me nije baš obradovalo.

Tada me je đedo umirio rečima:’Sine, sve je to Božija volja i mi joj se moramo prikloniti. Ti moraš zauvek zapamtiti da ne smeš klonuti duhom, nego moraš biti uzdignut jer si Božiji Izabranik.’ Te su mi reči bile melem i uvek sam ih se i kasnije sećao kada bi mi bilo najteže. I uvek sam uspevao da povratim raspoloženje i da ne klonem. Tačna je narodna izreka da veselo srce kudelju prede. Od toga dana sam i ja preuzeo đedov stav. Uvek sam bio veseo a reči su mi bile blage. Na taj način sam postizao i najtužnije osobe da razveselim, najbolesnije da umirim i da im odagnam svaku bol. Tu sam lekciju naučio na bakinoj sahrani.

Vratili smo se sa sahrane. Patio sam nekoliko dana a onda sam nastavio školovanje. Dobio sam nekoliko jedinica. Bio sam uveren da ću ih lako popraviti, a one su se nizale sve jedna za drugom. Na polugodištu sam imao osam jedinica. Nisu mi smetale. Bilo mi je bitno da se sa Biljom slažem i da o njoj neprestano razmišljam. Bio sam zaljubljen u nju a ona je imala sve petice. Na samom početku drugog polugodišta, Tanja je opet došla kod mene da porazgovaramo:’Miki, Bilja je u totalnoj dilemi. Mnogo puta kada odem kod nje ona plače.’ Da li je moguće? Šta je to sa njom što ja ne znam? – ispitivao sam Tanju. ‘Vidiš Miki, ja sam sa njom mnogo puta razgovarala jer smo najbolje drugarice. Uvek si u našim razgovorima. Tada, kada si je odbranio od onih nasilnika, ona se totalno zaljubila u tebe. Kako su dani prolazili, tako si joj sve manje pažnje poklanjao. Po neki put bi je poljubio, zagrlio i to bi bilo sve. Ona je od tebe očekivala mnogo više. Zbog toga je mnogo puta plakala.’

I ovoga puta kao i onog dana kada sam čuo za babinu smrt, moja svest nije želela da prihvati reči koje sam čuo, a ona je nastavila:’U poslednje vreme joj je mnogo teže jer su njeni saznali za vašu vezu.’ Opet sam osetio da mi srce lupa kao u početku kada smo počinjali da se zabavljamo.‘Njeni stalno navaljuju da prestanete da se zabavljate. U početku im je odlučno odolevala, ali u poslednje vreme, od kada su saznali za tvoje jedinice, neprestano je opsedaju. Kakva bi to veza bila ako ti ponavljaš? A i ako prođeš, u šta oni čisto sumnjaju, to će biti sa nekim mršavim dvojkama. Kako ćeš sa tim uspehom nastaviti školovanje? U mnogo čemu su u pravu, jer ako pogledamo logično, tvoji nisu dobrostojeći da bi mogli da ti plaćaju školovanje ako ne upadneš na budžet.’

Svaka njena reč me je pogađala kao ubod igle u srce. Da li je moguće da sam zaslužio ovakve reči? Da li je moguće da je ona od mene zahtevala više ljubavi? Po neki poljubac, zagrljaj i ništa više. Pa šta je više mogla da očekuje i želi od toga? Ja sam joj poklonio srce i svaki treptaj tela. Priznajem da smo teško živeli, ali nisam zaslužio te reči i uvrede.U trenutku je sve proključalo u meni. Hteo sam da joj uzvratim za sve uvrede. Hteo sam svešću da je nateram da ispred svih kaže da me voli i da je morala sa mnom da raskine jer su je roditelji naterali. Hteo sam još mnogo toga reći u toj ljutini, ali sam se setio đedovih reči i u trenutku smirio. Samo sam jedva čujno prošaputao: Tanja, ako treba da raskinemo, želeo bih to da čujem iz njenih usta. ‘Važi Miki. Ti nemoj na mene da se ljutiš što sam ti ovo prenela.’

Otišla je a ja sam ostao sa kovitlacem u glavi. Naljutio bih se pa bih se opet smirio. To stanje me držalo nekoliko dana. Ako su ona ili njeni rekli onakve reči na moj ili račun moje porodice, onda mi ni ona ni njeni nisu potrebni – razmišljao bih napadajući je a onda bih nalazio reči opravdanja. Istina je, i ako su to rekli, imali su pravo, jer moja porodica zaista nije bila imućna da mi plaća fakultet.

Stotinama puta sam je optuživao i stotinu puta opravdavao. Kada je Bilja došla da bi potvrdila reči koje sam prethodno čuo od Tanje, zamalo sam zaplakao. Hteo sam da joj kažem da je volim. Hteo sam da je zamolim da ostane i da mi oprosti sve grehe koje nisam počinio. Hteo sam, a ipak se nisam pomakao. Gledao sam dok je prilazila onim njenim gracioznim korakom. Stala je ispred mene. Hladno i proračunato je počela da objašnjava:’Tanja ti je objasnila razlog mog nezadovoljstva.’ Jeste, ali sam potvrdu tih reči voleo da čujem iz tvojih usta. ‘Mi smo najbolje prijateljice, tako da sve ono što ti ona kaže važi kao da sam ti ja rekla.’ U redu, Biljo. Ne treba više da mi ponavljaš. Želim ti sreću i daj Bože da te svi budući momci vole mnogo više nego što sam te ja voleo. A ja mislim da moja ljubav prema tebi nije imala granice. ‘I ja tebi želim sreću, i želim ti da popraviš sve jedinice. Svesna sam da će se pre tvoja želja obistiniti nego moja. Da dođe do ostvarenja moje želje je potreban baš veliki trud, a za tvoju nije uopšte, jer mene nije teško voleti’– rekla je, nasmejala se, i otišla.

Sebi sam postavio pitanje: da li je moguće da sam je onako iskreno voleo a da je uopšte nisam poznavao? Tada sam rešio da joj se osvetim za njenu drskost. Ovakve reči ja njoj ne bih mogao nikada da uputim. Dokazaću joj da greši. Već nakon pet, šest dana sam se javio da popravim prvu jedinicu. Profesorica me ispitivala pred sami kraj časa. Zazvonilo je. Ona je rekla da sam dosta naučio i da mi može, za pokazano znanje, dati trojku. Nisam pristao, nego sam zahtevao da sledećeg časa nastavi ispitivanje da bih dobio peticu. I ona i svi đaci su se nasmejali. ‘Da bi dobio peticu iz mog predmeta, moraš znati kompletno gradivo a ne samo dve zadnje lekcije.’ Profesorice, zapamtite i Vi i svi ovde prisutni, da ću od sada dobijati samo petice i da ću iz svih predmeta iz kojih trenutno imam jedinice, pri kraju godine ići na takmičenje. Iz osam predmeta ću zastupati našu školu i dobiću osam zlatnih medalja!

Mnogi su se usiljeno nasmejalo čuvši moje reči a profesorica je gotovo preteći rekla: ’U redu, neka bude do sledećeg časa. Dobro se spremi jer ako ne budeš znao, potvrdiću ti jedinicu i više nećeš moći kod mene da odgovaraš do samog kraja školske godine.’Pristajem profesorice – spremno sam rekao.

Sledeći čas je bio posvećen samo meni. Postavljala je sva moguća pitanja koja su joj pala na pamet iz gradiva koje smo prošli. Na svako sam odgovorio. ’Nemam reči. Zaista nemam reči’– progovorila je posle svih pitanja i odgovora.’Ovakvo znanje mi nikada ni jedan učenik nije pokazao. Da postoji desetka u srednjoj školi, odmah bih ti je dala. Zaslužio si peticu, ja ti je dajem i čestitam!’ Ustala je, došla do moje klupe pružajući mi ruku. Neki su se odvažili i šljapnuli nekoliko puta rukama. Onda je i ona počela daaplaudira, u čemu su joj se pridružili svi učenici u odeljenju. Sledećeg dana sam se prijavio da popravim drugu jedinicu. Ovoga puta je bila hemija. Najopasniji profesor u celoj školi. Kažu da je nekada rekao da nema učenika koji će kod njega dobiti pravu trojku jer je hemija ispunjena formulama i da nema toga ko će sve formule zapamtiti. I on me je počeo ispitivati pri kraju časa. Zazvonilo je. Bio je zadovoljan mojim znanjem i rekao:’Miki, zadovoljan sam sa ovim što si odgovarao, pa ću ti zato pokloniti trojku.’ Profesore, i ja bih bio zadovoljan sa poklonom da neko od pitanja nisam znao, ali ne volim niko ništa da mi poklanja pa zbog toga ne pristajem da mi sada poklonite trojku. Zadovoljiću se kada dobijem peticu a ona mi uopšte neće biti poklonjena.

Zatvorio je dnevnik zalupivši ga iz sve snage:’Videćemo uobraženko. Videćemo sledećeg časa.’ Ljutito je ušao u zbornicu i sa vrata počeo da viče:’Drage kolege i koleginice, prvi put mi se desilo da me jedan učenik ovoliko iznervira. Naučio je, ne mogu reći da nije i kada sam mu rekao da ću mu pokloniti trojku, ta uobražena neznalica je rekla da će sledeći čas odgovarati za peticu – viknuo je i lupio dlanom o dlan. Svi su ćutali samo se profesorica kod koje sam prethodno dobio peticu nasmejala. Svi su se okrenuli ka njoj. ’Kolega, da li je o Mikiju reč?’ On se zamalo onesvestio od zaprepašćenja:’Otkuda znate, koleginice?’ ‘Ja sam ga ispitivala pre par časova. Znate šta mi je rekao?’ Svi su u isčekivanju gledali ka njoj, niko ne progovarajući ni reč.’Da će iz osam predmeta iz kojih je na polugodištu imao jedinice, zastupati školu na takmičenju.’

‘Ma daj, koleginice!’počeli su da negoduju profesori.’U to može poverovati totalno nepismen čovek!’ ‘I ja sam tako mislila drage kolege, dok nisam počela da ga ispitujem. Nije bilo pitanja na koje nije znao odgovor. Nikada mi niko nije tako lepo i potpuno odgovarao kao on. Verujete li da mi je rekao da će od sada dobijati samo petice?’ Svi su ćutali a profesor fizike je rekao: ‘Koleginice, bez ljutnje ili uvrede, ali se vaš predmet ne može uporediti sa hemijom, matematikom ili predmetom koji ja predajem. ‘Svaki predmet je težak ako se ne nauči. Ne kažem da to nije istina, ali da ste videli znanje koje je meni pokazao, verujem da se ne biste ljutili zbog njegove izjave.’ ‘Za tri dana ću imati čas u njihovom odeljenju, pa ću Vas, draga koleginice, naterati da povučete te reči pohvale’—rekao je profesor hemije. ‘A ja se, kolega, kladim u kilogram kafe da će on biti prvi učenik koji je dobio peticu iz vašeg predmeta!’

Formule, pitanja. Formule, pitanja…unakrsno se odvijalo ispitivanje koje je profesor započeo čim je upisao čas. Kada sam, umesto odgovora koji je očekivao da neću znati da odgovorim,rekao: Profesore, hemiju sam naučio od A do Š, tako da mi ne smeta što ste mi ovo pitanje postavili iako nije u redu. Odgovoriću i na njega iako još to gradivo nismo prošli. ‘Oho ho ho’ – počeo je profesor da širi ruke.’Genije deco. Nisu mu ravni Alfred Nobel, Dimitrij Ivanović Mendeljejev, Antoan Lavoazje ni svi ostali velikani ove nauke. Verujte, sve ih je nadmašio. Ovo je prvi put da jednom učeniku dam peticu. On je potpuno zaslužio. Ako za nekog mogu da kažem da zna hemiju bolje od mene, onda je to on. Izgubio sam kilogram kafe na opkladu ali sam presrećan jer je naša škola po prvi put dobila takmičara sa kojim ćemo pobediti sve škole. Deco, molim vas da budete mirni ovih deset minuta dok zvoni jer ću lično da odem i kupim kilogram kafe koju dugujem za opkladu.’

Otišao je. Počeli su da mi prilaze sa svih strana. Opet mi se dešavalo isto kao i u osnovnoj školi. Svi su želeli da mi budu prijatelji. Kada je počeo sledeći čas, profesorica je rekla da o meni priča cela škola. I direktor je obavešten da je prvi put neko dobio veću ocenu od poklonjene trojke. – Zaslužio sam je, profesorice! ‘Samo mi reci da si ovog trenutka spreman i kod mene da odgovaraš za peticu, pa ću odmah napustiti školu!’ Vi ste najbolja i najdraža profesorica. Nikada sebi ne bih oprostio ako biste zbog mene morali da napustite školu! Svi su se nasmejali, a ja sam nastavio: Da budem iskren, nisam baš u potpunosti spreman za čistu peticu a ja ne volim da mi se poklanja, pa ću Vas zbog toga zamoliti da mi dozvolite da odgovaram sledećeg časa. ‘Ja te neću pustiti da recituješ lekcije koje si nabubao, nego ću te unakrsno ispitivati.’ Neće mi biti prvi put jer su me i prethodni profesori tako ispitivali. ‘Dobro, onda ćemo se videti sledeće nedelje, kada budem imala čas ovde.’

Završio se taj, a sledeći čas je bio čas matematike. Profesorica matematike kao da je bila ljuta na mene:’Za nepunih nedelju dana dve petice – biologija i hemija. Uz to, zakazuješ da odgovaraš iz srpskog. Šta misliš da si ti? Fenomen?’ Ćutao sam.’Ustani da odgovaraš.’ Profesorice, mogu li dobiti pauzu od nekoliko dana? Naporno sam učio hemiju pa nisam u potpunosti matematiku uspeo da savladam.’Ustani kada ti se kaže. Nećeš ti meni odlučivati kada ću da te pitam a kada neću. Hajde ustaj. Odmah, odmah.’ Počela je da maše rukom u kojoj joj je bila hemijska, tim gestom pokazujući da treba da ustanem.Dobro, odgovaraću i dobiću peticu. Pocrvenela je kao da joj je neko opalio šamar.’To ćemo tek videti.’ I ona mi je postavljala razna pitanja, formule, zadatke i sve što joj je palo na pamet. Odgovarao sam i sve rešio tačno. Ispitivanje je trajalo četrdeset minuta. ’Dosta si dobro naučio i zato ću ti dati četvorku.’ Ha, ha, ha – nasmejao sam se da je cela učionica odzvanjala: Profesorice, i Vi i svi ostali profesori morate shvatiti da meni možete dati samo peticu, jer jedino tu ocenu zaslužujem. Nema ni jednog pitanja, ni jednog zadatka na koje nisam odgovorio, pa kako mi možete dati četvorku? ‘Sam si rekao da nisi matematiku potpuno savladao.’ Da, rekao sam. Vama niko nije kriv što niste naišli na lekciju koju nisam naučio. Ako mi ne date peticu, zahtevaću da me ispituje komisija. Znala je šta to znači pa se usiljeno nasmejala:’Nastavićemo ispitivanje sledećeg časa.’ Profesorice, imam trideset svedoka da ste me ispitivali čitav čas, iako znate da po zakonu ispitivanje jednog učenika traje najviše petnaest minuta. Za sve vreme mog ispitivanja niste uspeli da nađete ni jedno pitanje na koje nisam znao odgovor i vi biste želeli da nastavimo sledećeg časa. Ne može tako profesorice. Rekao sam da ću odgovarati i dobiti peticu, i dobiću je ovog trenutka jer sam je zaslužio! ‘Ko ti daje pravo da sa mnom tako razgovaraš?’ – uzviknula je sva usplahirena. Znanje i pravo na ocenu koju zaslužujem. ‘Ti ćeš mene da učiš o pravima!’ Neću Vas ja učiti – izašao sam iz klupe i krenuo ka izlazu iz učionice. Ovog trenutka ću otići kod direktora i požaliti se na Vaše ponašanje. Kod samih vrata me je zaustavila:’Vrati se na mesto. Pobedio si. Dobićeš peticu ali ću te svakog časa proveravati.’ Biće mi zadovoljstvo tri puta da odgovaram. Posle trećeg odgovaranja ću zahtevati da mi potvrdite peticu, a ako to ne uradite ni ja više neću odgovarati.

Tim rečima se završila naša rasprava. Moji drugovi i drugarice su mislili da sam preterao i da mi ovo neće ništa dobro doneti. Posle tog časa, kao da je cela škola eksplodirala. Profesori su se podelili. Neki su me napadali a neki branili. Među mojim braniocima su bili profesorica biologije i profesor hemije. Normalno, najviše me je napadala profesorica matematike jer je iznela potpuno netačne podatke o prethodnom događaju. Svi su odjednom želeli da mi postave po nekoliko pitanja. Svi su hteli da provere moje znanje. Dobijao sam peticu za peticom. Nekada po dva tri dana ne bih odgovarao, a onda bi dobio po jednu ili po dve petice istog dana. Svakodnevno su me, iz različitih predmeta, po nešto ispitivali. Uvek sam sve znao. Do polovine marta sam imao sve petice. Važio sam za najboljeg učenika u školi.

Bilja je počela da se zabavlja sa sinom jednog profesora. Svuda uz nju je bila Tanja. Meni se od raskida nikada nije javila. Uvek ih je bilo petnaestak – dvadeset u grupi. Sve su to bila deca advokata, doktora, profesora i drugih bogatijih ljudi. Niko od njih nije hteo da se druži sa decom čiji roditelji nisu bili na visokim funkcijama. Rešio sam da im napravim jednu malu zvrčku. Za vreme odmora su se okupili iza škole a ja sam se naslonio na prozor. Uticao sam na Tanjinu svest i ona je počela da me hvali. Zapravo ja sam počeo da utičem a onda sam se iznenadio kako su sa njenih usana potekle reči pohvale o meni. Bilja se prvo počela ljutiti. Tada sam uticao na njenu svest i ona je rekla da sam momak koji zaslužuje svaku pažnju i da se niko ne može uporediti sa mnom. Onda sam uticao na njenog momka. ‘Tanja, ti si osoba koja mi se neopisivo sviđa. Kada neka cura raskine sa prethodnim dečkom, počne da se zabavlja sa novim, a onda o prethodnom počne da priča ovakve reči, onda ta osoba ne zavređuje moju pažnju, jer ću i ja sve moje emocije usmeriti ka njenoj najboljoj drugarici pa će ona videti šta je izgubila.’ Nastala je opšta vika i galama. Ja sam se, završivši osvetu koju sam hteo, sklonio sa prozora.

Sutradan me je pozvala jedna od novih najboljih Biljinih drugarica. Pitala me je, kao da Bilja ne zna, da li bih hteo da se vidim i da porazgovaram sa Biljom. Odgovorio sam joj: Ja sam joj poželeo svu sreću ovoga sveta. Poželeo sam da je svaki sledeći momak voli mnogo više nego što sam je ja voleo. Tada mi je sa podsmehom odgovorila da nikada neću popraviti jedinice. A sve sam te jedinice dobio zato što sam je voleo i što ni o čemu drugom nisam razmišljao. Rekla je i ako ih popravim da će to biti mršave dvojke. Ja sam joj za malo više od mesec dana dokazao da sam uspeo. Ako sam sa njom bio u najgoroj poziciji u mom životu, a bez nje sam se izdigao i postao najbolji učenik generacije, zašto bih sebi dopuštao da joj se vratim i da sebi opet dozvolim prethodni pad. Puno je pozdravi. Želim joj sreću od sveg srca i želim da joj neko pruži mnogo više ljubavi i svega za čim njeno srce žudi, od onoga što sam ja uspeo da joj pružim. Šta ću? Moja porodica nije imućna da bi mi obezbeđivala da nekom ispunjavam želje. Za sve u životu ću se sam izboriti.

Otišla je. Pratio sam je mislima. Prenela joj je sve kako sam joj rekao. Prvo je bila besna, a onda je priznala da sam za sve u pravu. Nekada je ona mene vređala i potcenjivala, pa je zaslužila sve što joj se vratilo. Od tada mi je ostao stav, kada se sa nekom curom posvađam da se nikada više sa njom ne pomirim. Možemo biti prijatelji, ali momak i devojka više nikada.

Došlo je vreme takmičenja. Hteo sam da se prijavim iz svih osam predmeta iz kojih sam nekada imao jedinice, ali me Razredno veće odbilo i jedva prihvatilo da se takmičim iz tri predmeta. Takmičiću se iz hemije, fizike i biologije. Bilja se takmičila iz matematike. Bilo je i drugih učenika tako da smo zajedno iz mnogih predmeta branili ugled naše škole. Sa svima sam nekako komunicirao ali sa Biljom nikako. Ona nije htela ni da me pogleda a kamoli da progovori bilo koju reč. Bilo joj je krivo što sam joj uzvratio za poniženja koja mi je nanela. Nije bilo fer sa moje strane jer znam da sam uticao na svađu koja se desila njoj i njenom dečku, ali sam se tešio da je ni jednim prethodnim a ni sadašnjim gestom nisam potcenio kao ona mene. Pred samo takmičenje sam, u razmišljanjima o njenim postupcima, uticao na blokadu njene svesti. Mučila se ali ništa nije mogla da reši, dok sam ja prvi rešio sve moje zadatke. Pogledao sam u njenom smeru. Preznojavala se u panici. Došlo mi je žao. Tada sam usmerio svest pomogavši joj da sve zadatke reši. Iz dvanaest predmeta iz kojih je bilo takmičenje, mi smo osvojili pet zlatnih i dve srebrene medalje. Od toga sam tri zlatne osvojio ja. Svi smo bili srećni. Pevali smo veseleći se. Slučajno se desilo da smo se u tom slavlju Bilja i ja zagrlili. Prokomentarisao sam: Primetio sam da si u početku imala tremu i da si se jedva setila formule, a posle ti je sve išlo veoma lako.’Zaista sam se u početku ušeprtljala i umalo da ništa ne rešim. Kao da mi se pojavila blokada. Na sreću, sve je brzo prošlo i sve sam uspešno rešila. Vidim da si, kao i svaki put do, sada i ti brilirao. Svih dvadeset pet škola koje su se takmičile pričaju samo o tebi i tvom znanju.’ Ja sam čuo nešto sasvim drugo. Kažu da jedna takmičarka, ne samo fantastična matematičarka, nego je lepotom zasenila svaku vilu. Nasmejala se sva srećna. I mene su preplavile uspomene. U trenutku sam poželeo da se pomirimo ali sam ipak odustao. Bićemo samo prijatelji. I ona je osetila da sa moje strane postoji želja za iskreno prijateljstvo. U redu. Ne zabavljamo se ali se ne moramo svađati. Tako smo se i kasnije ponašali.