Текст книги "Izabranik. Borba duhova"

Mada sam svakodnevno dosta pešačio, te noći sam zbog dodatnog pešačenja spavao kao malo dete. Što bi rekli stari nisam se ni okrenuo. Primetio sam, dok sam vršio sledeće čišćenje, da je u toj prostoriji đedo zakačio još jedan ogroman lonac. Kada sam mu sutradan rekao da osećam veliku glad, on me je uveo unutra, rekao mi da se svučem a onda je povukao neku ručku. Na mene se izlilo preko trideset litara hladne vode. Doživeo sam mali šok. Brzo sam se obukao a onda me je đedo poslao da pešačim. Opet sam kao i svaki dan išao do Slobove kuće. To mi je bila maršuta koju sam svakodnevno morao da prepešačim. Sada sam je sa lakoćom prelazio.

Dani su odmicali kao minuti. Dešavalo mi se da osetim neopisivu glad, a tada me je đedo polivao hladnom vodom i terao da pešačim. Kriza bi odmah prestala a ja bih nastavio po starom. Kada sam se čistio dvadeset šestog i dvadeset osmog dana, iz mene je izlazila potpuno čista voda. Đedo je bio prezadovoljan ali smo ipak nastavili gladovanje i čišćenje do četrdeset i prvog dana. Dosta sam smršao pa sam mislio da ću se sada najesti da nadoknadim sve ono što sam gladovao. Đedo mi nije dao, nego sam morao da unosim minimalne količine hrane. U početku su to bili samo sokovi od ceđenog voća i povrća. Posle dvadesetak dana sam prvi put pojeo malo kašaste hranu. Tako sam, po đedovim upustvima, nastavljao iz dana u dan. Teže mi je bilo sada kada sam unosio minimalnu količinu hrane nego dok sam u potpunosti gladovao. Prošli su i tih četrdeset i jedan dan izlaska iz gladovanja. Tada sam jeo kao izgladneli vuk. Brzo sam nadoknadio izgubljenu težinu. Đedo mi nije dozvoljavao da jedem previse da se ne bih udebljao.

‘Vidiš sine da je velika greška kada neko kaže da će gladovanjem smršati. Ma koliko gladovao, kada čovek počne da jede, opet nadoknadi svu izgubljenu kilažu. Zato je mnogo bolje, ako hoće neko da smrša, samo da izbegava hleb i da ništa ne jede posle pet sati.’

11

Prošao je skoro ceo školski raspust. Za nekoliko dana počinje nova školska godina. Bože, kako vreme leti! Iz dana u dan sam sve više osećao toplinu u mojim rukama. Radovao sam se tom trenutku kada ću početi da pomažem ljudima. Dva dana pre početka školske godine, došla je mama da me obiđe. Ne mogu opisati koliko sam se obradovao. Svi su mi mnogo nedostajali a ja sam ih zbog mojih vežbi potpuno zaboravio. Majka me je privila na grudi i dugo me mazila. Prvo je pitala đeda da li sam dobar, da li slušam i kakav sam bio u školi. Đedo me je u svemu pohvalio a onda je pokazao tri zlatne medalje koje sam osvojio. Činilo mi se da je to bilo pre Bog zna kog vremena, a prošlo je samo nekoliko meseci. Đedo je objasnio mami da posedujem isceliteljske moći ali nije hteo da joj kaže za ostale sposobnosti. To je morala da bude tajna i za najrođenije. U kasnijem razgovoru majka se požalila da je odjednom zabolela glava. Đedo mi je dao znak i ja sam ruke spustio na njenu glavu. Usmerio sam energiju i njoj je odmah prestao bol. Sutradan se vratila kućnim obavezama i podizanju mojih najbližih. Ja sam malo tugovao zbog njenog odlaska a i zbog svih ostalih a onda sam se opet posvetio vežbama koje je đedo zahtevao od mene. Đedo mi je priznao da je on izazvao maminu glavobolju da bi joj dokazao da ja posedujem isceliteljske moći.

‘To možeš i ti uraditi i kod više osoba odjednom. Izazvati im bol a onda ga u momentu zaustaviti.’

Sva sam znanja upijao kao sunđer vodu i sve sam to isprobavao stotinama i hiljadama puta. Sada mi je sve polazilo za rukom u trenutku kada bih pomislio i poželeo da se to ostvari.

Sećam se, bila je nedelja. Sami kraj oktobra. Na vrhovima planina se belio sneg. Pozavršavali smo sve poljske poslove tako da nam je ostalo samo da hranimo i napajamo stoku. Tog dana me đedo upitao:

‘Sine, jesi li čuo da se mnogim ljudima u večernjijem satima, kada legnu da spavaju, a još nisu utvrdili san, pojavljuje neka sila od koje nikako ne mogu da se odbrane, a ta sila počne da ih guši tako da im se čini da će svakog trenutka umreti.’

Pomislio sam da hoće da mi ispriča neku strašnu priču, što bi često radio, a kada je nastavio shvatio sam da je ovo nešto važno i da će mi biti neophodno u budućnosti.

‘Mnogi tu silu nazvaše, Nečisti duh, Ja ti kažem, kada uspeš da savladaš još ovu vežbu, imaćeš najmoćnije oružije na ovom svetu, i to neće biti, nečisti”, nego tvoj lični duh. Osobe kod kojih se pojavi duh, tj koje duh napadne, ne mogu nikako da se pomere niti da kažu ijednu reč. Imaju osećaj da im je nešto ogromno i teško pritisnulo telo. Želeli bi da se pomaknu ili da vrište, ali su nemoćni da bilo šta urade. A tvoj duh će ih pritiskati do totalne iscrpljenosti. Kada vidi da duša počinje da se odvaja od tela, tada će ih napustiti. U čoveku se stvara panika do samog ludila. Ako se ti napadi ponavljaju nekoliko noći uzastopno, onda ne postoji čovek na svetu koji će to moći da izdrži.’

Prvo sam se malo uplašio a onda sam shvatio da će to biti moj duh i da sa njim mogu upravljati kako hoću. Ono što je izgledalo strašno, sada mi je postalo interesantno. Veoma pažljivo sam slušao đeda dok me je učio, da bih uspeo to da uradim. Morao sam da legnem u krevet i da nateram moj duh da izađe iz mog tela. Mučio sam se i mnogo puta zaspao u tom položaju ali cilj nisam postizao. Jedne noći, posle bezbroj promašenih pokušaja sam uspeo. Moje telo je ostalo na krevetu a moj duh se izdigao kao da sam se nalazio u ćošku sobe, i gledao na moje telo. Imao sam devet minuta na raspolaganju. Za to vreme sam mogao svojim duhom tri puta da obiđem zemaljsku kuglu, ili da posetim neku osobu koja me neće videti.

‘Ako bi se u samom početku upustio u posetu drugim osobama, postoji mogućnost da bi naišao na nekog čiji je duh mnogo jači od tvoga ‘ – sećao sam se đedovih reči koje mi je govorio podučavajući me. ‘I najjači duh živog čoveka može odsustvovati iz tela najviše devet minuta. Ima ljudi koji su istrenirani, a to ćeš veoma brzo i ti postati, pa oni svojim duhom, iako su u snu, osete duha koji im se približava i znaju da li je taj duh jači ili slabiji od njihovog. Ako su slabiji, njihov duh će se braniti a ako osete da su jači, njihov duh će napasti tvoga i pokušati da ga uništi. Uskoro, kada i ovo sve usavršiš, biće veoma mali broj ljudi na svetu čiji će duh biti jači od tvoga. Čuvaj se, sine, jer sam ti rekao da nekada jedna sekunda odlučuje o životu i smrti. Zato nikada nemoj zloupotrebiti svoj duh i bilo koju osobu ma koliko ona bila zla, izložiti preteranom napadu, jer joj na taj način možeš uzeti život. Ako tako nešto uradiš, u bilo kojem sledećem pohodu, ma koliko on bio važan za tvoj život, duh pokojnika kojeg si ubio će te ometati da dođeš do cilja. Ili će ti se pojavljivati u noćima kada si iscrpljen i na taj način pokušavati da on tebe uništi. Ako ne mogne tebi ništa, napadaće i uništavati tvoje najbliže i najmilije. Znam šta hoćeš da me pitaš ‘ – preduhitrio me je đedo. ‘I to sam ti jednom rekao. Ne možeš ubiti duha ali možeš ubiti telo u kojem je duh živeo. Ako mu na ovaj način ubiješ telo, to jest ako mu uhvatiš duha i ne dozvoliš da se vrati u njegovo telo nego on umre, onda njegov duh neće naći spokoj i večni mir. Seti se kada popovi na sahranama pri opelu kažu: “Gospode Bože, telo si stvorio od zemlje i neka ide zemlji a svetom duhu daj da nađe spokoj i večni mir.“Ako duh ne nađe spokoj i večni mir, on će četrdeset jednu godinu lutati po zemlji s željom da se osveti. Posle tog vremena taj duh će se useliti u neko novorođeno dete. Na čudo roditelja tog deteta, ono će čim malo odraste, biti sklono svađama i nasilju. Zato ti još jedanput kažem – čuvaj se i nikada sebi nemoj dozvoliti, ma koliko bio ljut, da pređeš granicu i da uništiš nečiji život. Ovaj metod možeš koristiti za dobrobit, tvoju, tvoje porodice i svih ostalih koji su pravedni. Znam zbog čega ti ovo pričam jer znam da se može koristiti da se nekome osvetiš. Znaj da u tvom pozivu nema osvete. Zato ovu moć nikako ne smeš upotrebiti za to. Ako ti neko nanese veliki bol i neoprostive uvrede, ni tada ne ubijaj osobe nego ih tvojim večernjijem posetama nateraj da nemaju sna, da je njihovo telo razdraženo i da iz trenutka u trenutak sve više i više psihički pucaju. Šta će nekom sva bogatstva ovoga sveta ako je on osoba koja ništa ne zna o sebi i ni o kom drugom oko sebe. Zbog toga sam ti rekao da je ovo najmoćnije oružije koje postoji na ovom svetu. Zamisli, ako bi počeo sa ovim i sa svim ostalim moćima koje poseduješ da utičeš na nekog, ta bi se osoba osećala kao da će se na nju sručiti cela planina. Ne postoji mogućnost da bi mogla da se odupre bilo kom tvom zahtevu. Zato ove tajne moraš čuvati i od svojih najbližih da te neko ne bi nehotice izdao i da sve znanje ne bi palo u ruke pogrešnih ljudi. Mnogi od njih bi iskoristili ove moći i za tili čas bi zagospodarili svetom.’

Ne brini đedo, sve ću ove tajne čuvati kao zenicu oka svog.

‘Dobro sine. A sada nastavi sa vežbama i uvek ih koristi u dobrotvorne svrhe.’

Opet sam svim silama krenuo da i ovu vežbu usavršim. Kao i sve prethodne, tako je i ova vežba zahtevala određeni vremenski period da se usavrši. Uverio sam se kao i mnogo puta do sada da čovek može postići svaki cilj samo ako zna pravi put da do tog cilja stigne. Preda mnom su se otvarali mnogi putevi. Svaki je, zahvaljujući đedovim putokazima, bio pravi i svaki me vodio stazama uspeha. Ja sam neprestano vežbao. Đedo me uvek bodrio i uvek nalazio još po nešto što sam morao izvežbati.

12

„I ova vežba će ti biti interesantna, ali je nemoj olako shvatiti. Veoma lako ti polazi za rukom da pomeraš predmete i druge ljuđe pa ćeš sada izvežbati da pomeraš samoga sebe.“

Znam đedo da mi sve polazi za rukom, ali nikad nisam probao sam sebe da pomerim – odgovorio sam mu.

‘Sada ćeš probati i kao kod svih vežbi i ovde ćeš postići odlične rezultate.’ Oću đedo. Svaku vežbu koju mi pokažeš ja ću izvežbati do savršenstva. ‘E sine, ovaj put ti neću ništa pokazati nego ćeš morati sam da se snalaziš da bi uspeo. Uglavnom, rezultati moraju biti odlični.’

Do sada sam uvek usmeravao energiju ka drugima a sada sam morao da je usmerim ka sebi. Pokušavao sam stotinama i hiljadama puta ali nikako nisam uspevao. Mučio sam se kao nikada do sada. Đedo je rekao da će biti interesantna i da je ne smem olako shvatiti, a ja sam na sve moguće načine pokušavao, prilazio sa svake strane al ipak nisam uspevao. Dao mi je zadatak očekujući ili rezultate ili apel za pomoć. Dok mu se ne obratim za pomoć, on mi je neće sam pružiti. Nisam imao kud. Zamolio sam ga a on mi je objasnio suštinu. Podsetio me je da je svaki čovek sastavljen iz duha i tela. Duh je sila a telo je materija. Samo mi je te dve rečenice rekao i meni je sve bilo jasno. Shvatio sam zašto je ova vežba bila posle prethodne, odvajanje duha od tela. To sam postizao bez problema. To sam isto i sada uradio. Razdvojio sam duh i telo i za devet minuta pokušao da postignem cilj. Postao sam nestrpljiv pa mi zbog toga nije uspelo. Smirio sam se i opet još mnogo puta pokušavao. Tek sam trećeg dana uspeo. Pomerio sam sebe za nekih desetak – petnaest santimetara. Javio sam to đedu a on je na to odgovorio: ‘Nastavi još do savršenstva.’

Nastavio sam. Postalo mi je jasno da moj duh, ako ja ne želim, niko ne može videti. A ako poželim, onda ga mogu videti samo osobe kojima se želim pokazati. Može biti grupa od nekoliko desetina ljudi, ali ga mogu videti jedan, dvoje ili onoliko osoba koliko ja hoću.

Odjedanput mi se pojavila sasvim jasna slika pred očima: Video sam nekog, meni nepoznatog pedesetogodišnjaka, kako sedi u nekoj drvenoj kući a njegov duh, koji je izašao iz tela, je bio vidljiv i jednoj i drugoj grupi, nepoznatih ljudi koji su se nalazili udaljeni jedni od drugih sa dve strane te kućice. I jedna i druga grupa su bile naoružane puškama i neprestano su pucali u njegovog duha. Nisu ga mogli pogoditi, ali su zato pogađali jedni druge. Nisam u potpunosti znao da objasnim kakvo mi se snojavljenje pojavilo pred očima, ali je moj đedo sve shvatio. Počeo je da vrti rukama oko moje glave, ja sam osećao sve veću toplinu i na kraju zaspao. Probudio sam se na mestu gde sam vežbao. Kao kroz maglu sam nešto naslućivao, ali se ničeg nisam sećao. Ispričao sam sve đedu našta mi je on rekao da sam zaspao i da sam verovatno sve sanjao. Ostao sam u tom ubeđenju. Mnogo, mnogo godina kasnije ta slika, koja mi se tada otvorila postala je surova stvarnost.

Đedo je zahtevao da vidi do kojih sam rezultata došao ovom vežbom. Sav srećan, počeo sam pokazivati da svoje telo mogu pomeriti čitavih pet, šest metara. Tada je on pružio svoje ruke prema meni i ja sam se našao čitavih trideset – četrdeset metara dalje. Bio sam oduševljen.

‘Je li ti dosadno da pešačiš?’ – upitao me je dok sam mu se približavao.

Mislio sam da me pita zbog tih trideset, četrdeset metara pa sam mu odgovorio da mi nije ni teško ni dosadno. Pružio je opet svoje ruke prema meni i ja sam se našao na susednom brdu koje je od naše kuće udaljeno više od dva kilometra. Radost i ponos su preplavili moju dušu jer sam znao da đedo ovo nije slučajno uradio. Hteo je da mi pokaže da ću i ja to isto, posle upornih vežbi, moći da uradim. Tada se i on pojavio pored mene. Sa mojim đedom iznenađenjima nikada kraja!

‘Sine, meni je dosadno da pešačim pa ću se teleportovati do kuće a ti, kada ne možeš to da uradiš, dođi pešice.’

Nestao je, a ja sam pokušao da se teleportujem. Uspevalo mi je pet šest metara, koliko sam do sada izvežbao. Išao sam pešice i razmišljao da je đedo ovaj put, kao i uvek, bio u pravu.

‘Moraš ovladati svojim duhom da se tvoje telo oseća kao perce. Tada ćeš moći u trenu sebe da prebačiš i po nekoliko kilometara ili nekoliko desetina ili stotina kilometara dalje od mesta na kojem se nalaziš. Kada prebacuješ svoje tel, moraš biti na otvorenom prostoru ili u kući na kojoj su ili vrata ili prozori otvoreni. Duhom možeš proći i kroz zatvorena vrata i kroz zid ali sa telom to nećeš uspeti jer je ono materija’ – savetovao me je đedo. ‘I nikada ne zaboravi da imaš moći koje nema niko na svetu, ali ih možeš koistiti samo u dobrotvorne svrhe. Nikada nikog samovoljno ne smeš ubiti, jedino ako braniš svoj ili živote članova svoje porodice.’

Sve sam shvatio i nastavio još upornije da treniram. U ranijim vremenima sam mislio da su moje telo i duh istih vrednosti a sada znam da je duh zapravo, sva moć organizma a telo je samo materija. Znači, telu sam kao materiji mogao dati težinu ili lakoću. Ako poželim sebe da teleportujem na drugo mesto, onda ću telu dati lakoću a ako poželim da stojim na jednom mestu dok pet šest ili više ljudi gurajući pokušavaju da me pomere, onda ću telu dati težinu jedne planine i oni će primetiti da su im uzaludni pokušaji. Saznao sam da telo kao materiju mogu prebaciti gde god hoću, a odmah nakon prebacivanja moj duh će ući u telo i ja ću obavljati radnje kao da sam sve vreme bio na tom mestu. Odlično naučena lekcija je veoma brzo dala odlične rezultate.

‘Neznanje nikoga nije izvelo na pravi put.’ – nasmejao sam se citirajući ove đedove reči. Opet sam zahvaljujući njegovoj pomoći došao do još jednog savršenstva.

Mnogo puta sam u noćnim satima, kada su svi spavali, dolazio do naše kuće. Video bi majku, braću i sestre. Obišao bih naše i dvorišta svih naših rođaka i komšija. Video sam mnoge izmene. To se uvek dešavalo noću a ja sam poželeo da to mogu da uradim kada je dan. Ispričao sam to đedu, a on mi je rekao da mogu to uraditi kada poželim. U početku je bilo lakše da radim noću jer mi je tokom dana bila potrebna veća koncentracija. Tada, kada sam sve izvežbao, mogao sam, bez ikakvih problema, svojim duhom i tokom dana obavljati sve radnje kao i noću. Niko, ako ja ne želim, nije mogao da vidi moj duh nezavisno da li je dan ili noć.

‘Budi obazriv kada to radiš danju jer tu ima jedna smrtna opasnost’ – opomenuo me je đedo kada sam prvi put tokom dana izdvojio svoj duh iz tela. ‘Ako se ne izdvojiš gde te niko neće smetati i ako tvoj duh napusti telo a neko od tvojih, misleći da spavaš, počne da te drmusa, tog trenutka te ništa na svetu ne može spasiti jer tvoj duh neće uspeti da se vrati u tvoje telo i ti ćeš umreti. Zaključaj se. Nije bitno ako neko lupa na vrata ili na prozor. Bitno je da tvoje telo niko ne pomera. jer, ako ti se telo pomeri duh ga u povratku neće prepoznati i neće se vratiti u njega, a telo bez duha je mrtvo telo.’

I ovo sam veoma dobro zapamtio. Sledeći dan sam prvi put mojim duhom posetio moju porodicu preko dana. Uživao sam gledajući ih a oni mene nisu videli. Išao sam i kod mojih rođaka. Bilo mi je interesantno i lepo.

13

Došlo je drugo polugodište mog sedmog razreda. Opet sam zastupao školu na takmičenju. Opet sam iz tri predmeta osvojio tri zlatne medalje. Đedo je nadgledao moje učenje, svaki moj rad i svaki moj uspeh. Kada je video da u svim vežbama postižem stopostotne rezultate, pozvao me je ka sebi i rekao.

‘Sine, kod tebe je sve išlo usporenije nego kod svih prethodnih Izabranika. Ti si prvi Izabranik koji ne nosi potpune korene našeg plemena pa je zbog toga tvoje usavršenje trajalo tako dugo. Nije mi žao mog truda ni sve tvoje muke jer vidim da je dalo rezultate kao da si čistokrvni član našeg plemena. Neka ti je sa srećom sine. Ovo da nosiš kao najveći dar i najveću Božiju tajnu na ovome svetu.’

Pošle su suze niz to staračko lice a mene je obuzela neka tuga. Zagrlio sam ga i zamalo što nisam zaplakao.

‘Ovo su i tužni i srećni trenuci sine. Tužni su, jer postajem svjestan da ćeš nas za malo više od godinu dana, kada završiš osnovnu školu, napustiti. Poći ćeš da živiš svoj život i da vodiš svoju borbu. Kod mene i babe neće više živeti moj Parapanac.“ Tada su mi suze granule niz lice. Počeo sam da plačem kao malo dete. I đedu se po neka suza skotrljala, natapajući staračke bore njegovog lica, ali je on umeo bolje da se obuzda. Baba se, koja je upravo ušla, videvši nas da plačemo, uplašila da se meni nije nešto loše desilo. Objasnismo joj da smo pričali o vremenu kada ću ja završiti školu i kada ću morati da odem od njih.

‘Jeste da nijesu lijepi, ali za te trenutke živimo. Zbog toga je tužno svako odrastanje. Do tada ima još dosta vremena tako da se nećemo unaprijed rastuživat’ – reče nam baba i mi nastavismo vedriju stranu razgovora.

‘Srećni trenuci moga života su ispunjenje zaveta mojih prađedova da sve znanje i moći koje su mi oni ostavili prenesem tebi. Sa tim sam ispunio najveći zadatak u mom životu. Stvorio sam novog Izabranika. Ni jedan procenat tvojih moći nije manji nego kod mene ili kod prethodnih Izabranika. Kada dođe vreme i ti ćeš morati isti zadatak da ispuniš. Možda će sledeći Izabranik biti tvoj sin ili neko od sinova tvoje braće. Možda će se opet vratiti da bude u našem plemenu ali ga nikako ne smeš svojevoljno i na silu forsirati. O tome ćemo se tada konsultovati.’

Samo da si ti meni živ i zdrav đedo, pa ćemo se o svemu dogovoriti.

‘Ne sine, ja tada neću biti živ. Seti se da sam i ja moga prađeda pitao da li si ti predodređen da budeš Izabranik. Čuo si šuškanje ali nisi mogao da razaznaš reči. Pet noći me uzastopice prađed ispitivao proveravajući da nisam šta od njihovih zaveta zaboravio da upišem u moje sveske. Kada je video da ništa nije preskočeno, dao mi je znak da možemo da počnemo. I evo smo ispunili zavet. Svo znanje sam ti preneo, samo ti nisam mogao preneti vidovitost. Ono se meni pojavilo kada sam preživeo ujed zmije. U suštini, nije ti ni potrebno jer imaš moći da osetiš tuđe misli i da svojom svešću narediš drugim osobama da izvršavaju tvoje zapovedi. Sa svim moćima koje poseduješ ćeš biti srećan jer ćeš mnogima pomoći, a vidovitost bi ti bila ogroman teret. Kao što sam hiljadama puta video mnogo lepih stvari, tako sam video i problem koji će snaći mene i moju porodicu. Mnoge stvari sam moga da izmenim ali ono što je suđeno, na šta nisam mogao da utičem, to mi je stvaralo neopisivu bol. Najviše boli ono što vidiš da će nastupiti a na to nikako ne možeš uticati da se izmeni. Znam da u početku nećeš raditi sa ovim i da će te život odvesti na sasvim druge puteve. Isto znam, kada počneš da pomažeš ljudima, da ćeš imati velike uspehe. Upoznaćeš čoveka iz daleke zemlje, mislim da će biti iz Rusije koji će spasiti tvoje dete. Krenućeš da se odužiš za učinjeno dobro i na taj način ćeš pokazati kolike moći kriješ u sebi. Sprijateljićete se. Dolaziće kod tebe i ti ćeš ići kod njega. Sa njim ćeš obići mnoge zemlje svijeta. Ispričaće ti sve muke i probleme koji su ga snalazili u životu i ti ćeš se angažovati da mu pomogneš. Drugi će čovek, kojem je tvoj prijatelj u svemu pomoga, sa kojim će, zajedničkim radom stvorili ogromno preduzeće, prevariti tvog prijatelja i sa prevarom mu oduzeti bogatstvo koje mu je on stvorio. Uzvratićeš mu za svo dobro koje ti je učinio i od tog prevaranta izvući deo bogatstva koje pripada tvom prijatelju. Tada će se saznati za tvoje moći i tada će nastupiti mnogi problemi. Ne mogu ti sve o tome ispričati jer na mnoge događaje ne mogu uticati.

Mnogi moćnici će poželeti da saznaju tvoje tajne i da dobiju tvoje moći. Moćnicima i bogatašima nikada moći i bogatstva nije dosta. Oni će poželeti da tvojim znanjem koje je zapisano u ovim sveskama, uzdignu sebe do Božijeg prestola. Nećeš imati problema samo sa jednim čovekom, nego sa mnogo njih. Razni mafijaši će pokušati da ti doskoče, da ti otmu sveske a ti ćeš morati da upotrebiš svo znanje i lukavstvo ovoga sveta da, biti uz tebe i u svemu ti pomagati. Pokušaće, uz pomoć raznih crnih magija, da te slome ali im neće uspeti jer ću ti u tome ja pomoći, sklanjajući sva negativna usmerenja ka tebi. Tada će ti život biti prepun avantura i opasnosti. Dobijaćeš ogromne pare da bi prodao duhovno bogatstvo koje ti je u amanet dato. Seti se reči iz narodne pesme: Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogriješiti dušu. Nema bogatstva na ovome svetu sa kojim se to znanje i moći mogu platiti. Zato nikada ni za kakve pare nemoj te sveske prodati.’

Završio je a ja sam uzdahnuo: Đedo baš si me zabrinuo ovim rečima.

‘Nema šta da brineš sine. Još mnogo godina će proći, ti ćeš skoro zaboraviti sve što sam ti rekao a onda će početi da se dešava sve ovo što sam ti ispričao. Moraš se unapred spremiti za ove događaje jer kada oni počnu, nećeš imati vremena i tada možeš izgubiti sve. Naučićeš da igraš šah. U toj igri ćeš biti među najboljima. Zahvaljujući svojim moćima pobeđivaćeš i velemajstore. Iz njihove svesti ćeš čitati najbolje poteze pa ti neće biti teško da ih pobediš. Ta igra će te naučiti da u sudnom trenutku života povučeš najbolji potez ili da uradiš ono što je najpotrebnije. Tada, kada se svi urote protiv tebe, moraćeš da povučeš poteze vrhunskih šahovskih velemajstora da bi opstao. Ako odigraš samo jedan pogrešan potez, ili ako ne budeš spreman za ovu borbu, znaj da ćeš izgubiti sve. I tajne i život i porodicu.’

Video je zabrinutost na mom momačkom licu pa me je umirio rečima: ‘Ne brini sine, reka sam ti da će još mnogo godina proći pre nego što počne to da se dešava. I kada počne da se dešava ja ću biti uz tebe. A sada idi malo da se igraš jer ćeš posle morati da vežbaš.’

Pošao sam. Uvek sam se nekako sećao tih njegovih reči ali su vremenom ipak polako počele da blede u mom sećanju.

Završio sam sedmi razred. Đedo je odlučio da polovinom jula posetimo mamu braću i sestre. Ja sam ih mnogo puta posećivao tokom dana i noći. Znao sam skoro sve šta se sa njima dešava. Jedne sam noći slučajno duhovno prisustvovao kada je jedan bogataš ukrao jagnje mog siromašnog rođaka. Imao je dosta svojih ovaca ali je, da bi ugostio prijatelje koji su mu dolazili u posetu, ukrao jagnje i zaklao ga. Tu noć nikako nisam mogao da obavestim rođaka pa sam rešio da to uradim kada dođemo kući i da javno optužim bogataša. Kada sam ujutro to rekao đedu on mi je objasnio da na taj način ‘Bogataš će se snaći, ubediće narod da ste mu to podmetnuli a onda će reći da su to tvoja majka i braća uradili.’

Đedo, ja sam video gde je on zakopao kožu. „Ni to nije nikakav dokaz. On isto može reći da je neko od tvojih to uradio pa sada okrivljujete njega.“ Đedo, nateraću ga sa svojom svešću da prizna…

‘I stvorićeš sebi večnog neprijatelja’ – nastavio je đedo moju nedovršenu rečenicu. On mi đedo ne treba kao prijatelj kada znam da je lopov.‘Većina ljuđi su lopovi sine moj. Ima siromašnih ljuđi koji na pijaci ukradu kilo krompira, uhvate ih i čitav grad o tome bruji a ima bogataša koji ukradu ogromne pare, o tome niko ništa ne zna i oni su uzorni građani. Ima bogataša koje uhvate u krađi ali oni plate advokate, potegnu veze i poznanstva i na kraju ispadne da ništa od njihove krađe nema.’

Pa kako ću ga đedo naterati da mom siromašnom rođaku nadoknadi štetu?

‘Nikada se nemoj isticati jer će se o tvojim moćima prepričavati i one će se uzdizati do nebesa. Budi tih i smeran. Kad god hoćeš nešto da uradiš, uradi to u potaji da niko ne zna. Na taj način ćeš ispuniti pravdu a niko te neće mrzeti ni osuđivati.’

Te noći sam svojim duhom posetio bogataša. Bila mi je to prva poseta kojom sam želeo nešto da postignem a ne kao do sada što sam obilazio moje kod kuće da vidim šta rade. Malo sam ga gušio a onda sam ga pustio da se probudi. Skočio je iz kreveta kao poparen.

‘Kuš sotono, odlazi od mene!’ počeo je da viče u paničnom strahu. Bio sam svestan da me ne vidi. Blejao sam i zakrkljao isto kao jagnje koje je zaklao. Tog trenutka je ušla njegova žena koju su probudili njegovi uzvici i roptaji.

‘Bog s, tobom Pero, šta si se razvikao usred noći kao da te svi đavoli iz pakla kolju!’

‘Joj ženo, daj malo vode.’ Oči su mu bile iskolačene od straha, drhtao je celim telom a čašu sa vodom je jedva prineo usnama. Kada je popio par gutljaja, osetio je da mu je lakše.

‘Šta ti je bilo pobogu?’ pitala je žena dok je on i dalje podrhtavao. ‘Smiri se pa mi ispričaj.’ ‘Duh od jagnjeta ženo.

‘Sto puta sam ti govorila da ne piješ a ti me nikada nisi poslušao. Vidiš šta ti se sada desilo’ —ogovarala mu je žena malo strožim glasom dok se u neverici krstila.

‘Nije to ženo od pića. Veruj mi da sam ovaj put mnogo manje popio jer ni gosti nisu pili. Legao sam i lepo zaspao a onda sam osetio kako se na moje noge naslanja nešto teško. Hteo sam da viknem, da se pomerim, da zovem u pomoć ali ništa od toga nisam uspeo. Teret se sa nogu pomerao čitavim telom dok nije došao do vrata. Imao sam osećaj da ću se ugušiti. Onda se taj teret sklonio sa mene. Kada sam pomislio da je sve nestalo čuo sam da je jagnje zablejalo i zakrkljalo kao one noći kada sam ga zaklao.“

„Grešni Pero. Lepo sam ti govorila da ne kradeš a ti se okomio pa ukrao od najsiromašnijeg čoveka u selu. Idi, ispovedi se i vrati čoveku trostruko pa će ti Bog oprostiti i to ti se više neće pojavljivati.’

‘Jesi li ti luda ženo? Znaš li koja bi to bruka bila za mene? Srozao bi mi se ugled na totalnu nulu. Svi bi se sprdali najbogatijem čoveku u Pećkom okrugu.’

‘Kako god hoćeš Pero. Ja bih ti rekla da to uradiš a ti ako nećeš ne moraš. Ajde sada da spavamo, pa će novi dan doneti novu nafaku, a mi ćemo videti šta ćemo dalje.’

Opet sam ih posetio dva sata kasnije. Žena je spavala a on je i dalje bio budan. Pročitao sam njegove misli. Tražio je na koji način da se oslobodi ove muke. Tu noć ga više nisam dirao. Sutra uveče sam ih opet posetio. Da se ceo dan borio sa medvedima, Pero bi bolje izgledao. Tek sam tada shvatio značenje đedovih reči da je ovo najmoćnije oružje na celom svetu. Samo je jedna noć brige i straha učinila da se onoliki čovek ovoliko povije i zgrči. Posetio sam ga da bih saznao da li je šta uradio oko priznanja svog greha. Opet sam u njegovim mislima osetio da se mnogo muči. Bio je spreman da da deset ovaca sa jaganjcima samo da ne prizna da je on to uradio. Zaklinjao se da više nikad nikom ništa neće ukrasti. Bilo mi ga je žao pa sam odlučio da večeras malo izmenim plan. Prvo sam pošao u drugu sobu, kod njegove žene i usmerio komandu svesti u njene snove. Sanjala je da mora ona da mu pomogne. Reći će mom rođaku da mu je jagnje tokom noći zalutalo u njenu baštu, da je htela da ga potera i da ga je nehotice udarila. Jagnje je palo i nije više ustalo. Pero je hteo da da drugo jagnje da bi nadomestili štetu, ali to jagnje ne bi pristalo da doji drugu majku, pa bi se otkrilo da smo pokušali neku podvalu. Onda je Pero rekao da nas je jagnje poharalo i da sam ga ja nehotice ubila. Odlučio je da ga zakopa i da nikom o tome ne priča. Tako smo i uradili. Ja sam uveče usnula san da ti moram trostruko nadoknaditi štetu jer smo istinu sakrili od tebe.

Naterao sam je da vidi u snu kako moj siromašni rođak neće da primi toliki dar. Onda sam joj naredio da mora to da mu poklone inače će se njenom mužu svako veče u snu pojavljivati duh od jagnjeta. Tada sam je naterao da se probudi. Dok je ona popila par gutljaja vode i bila onako u bunilu ne znajući šta će da radi ja sam prešao u sobu njenog muža. I dalje je bio budan i unezveren od straha. Ja sam opet zablejao i zakrkljao kao jagnje. Opet je skočio i počeo da viče. Kao i sinoć, i večeras njegova žena donela čašu vode i došla da mu pomogne. Kada se malo smirio, rekla je da mu veruje da to nije od pića jer se njoj prikazalo u snu šta treba da urade. ‘Moramo mu trostruko nadoknaditi štetu. Umesto onog jednog koje si ukrao i zaklao, moraćeš da mu vratiš tri birana iz stada.’