Текст книги "Izabranik. Borba duhova"

6

A moj đedo, iako još mali, beše svestan svih reči koje mu je njegov đedo ispričao i svestan tereta odgovornosti koji je sada pao na njegova pleća. Mnogo puta je, dok bi sam čuvao ovce, ispitivao te moći. Zagledao bi se u Garindžu ili u Bubicu, njihove verne pse, i ne progovorivši ni jednu reč izdao naređenje njegovoj ili njenoj svesti da odu da vrate ovce. Psi bi ga odmah poslušali. Onda je, uvek u samoći, da ga niko ne bi video i da o tome ne bi drugima pričao, počeo da naređuje ovnu predvodniku. Pa ovci. Pa drugom ovnu. Uvek je uspevao da prenese komandu svesti. Jednom je probao da natera magarca jednog komšije da njače. Njemu je bilo interesantno a magarac je njakao dok se komšija dobro naljutio i uzeo motku da ga istuče. On je brzo preneo komandu svesti na razbesnelog komšiju koji je u trenutku stao. I magarac je prestao da njače jer je u njegovoj svesti prestala komanda. Moj đedo je to u momentu primetio. Kada vrši komandu jednoj svesti, tada prestaje komandu koju je prethodno vršio. Moraće to da vežba i postiže veće i bolje rezultate.

Moj đedo je često pričao svome ocu kako vidi da će mnogi iz njihovog i iz drugih sela izginuti jer se sprema nešto još gore od turske okupacije. Jednoga dana je rekao taju da ponesu pušku i sekiru i da zajedno odu do Mačkove stene. Kada su stigli, đedo mu reče da naprave čeku i da neprestano posmatra stene sa leve strane.

‘Tajo, tu će se pojavit vuk, ti ćeš ga ubit, a onda ću ti ja pokazati nešto što niko od našijeh seljana ne zna.’

Nije prošlo pola sata, kada se na dvadesetak metara od moga đeda pojavi ogroman vuk. Precizan metak pogodi svoj cilj. Vuk pade kao pokošen. Onda mu je moj đedo pokazao dobro skriveni ulaz u pećinu u kojoj su se nalazile kosti životinja koje je ovaj vuk pojeo.

‘Tajo, o ovome ne smijemo nikome ni riječ kazat jer će doj vrijeme kad će ni ova pećina živote spašavat. Prvo je tajo moramo dobro očistit. Viđi tajo’ – pokazivao je usmeravajući baklju – ‘moram ti pokazat onođe na kraj đe voda izvire. Nije mnogo ali se od te vode mogu održavat u životu trides —četres ljuđi. A znaš li još što je ođen dobro, tajo? ‘

‘Što sine?’ pita ga prađed.

‘Kada se ođen upali vatra, postoje mali propusti kroz stijene koji dim vode na sasvim drugu stranu brda. Ajmo da je prvo očistimo pa ćemo poslijen donijeti granja te ćemo zapalit vatru i ti ćeš viđet ovo što sam ti reka.’

‘To ćemo drugi dan. No ti sine idi te dovedi konja a ja ću načinjet nosila od granja, te ćemo tako odnijet vuka kod kuće.’

Tako i uradiše a onda moj prađed poče dozivati komšije da dođu i vide šta je ulovio. Tada beše običaj kada se ubije vuk da svako donese po neki poklon. A kada se svi razišli, moj đedo upita svog oca: ‘Tajo, zašto im nijesi reka da sam ti ja pomoga da ubiješ ovoga vuka?’

‘E moj sine – poče prađed dok mu se oči puniše suzama – da samo znaš šta se sve o tebi priča i kako te sve nazivaju ljudi iz našega sela, i u kakvoj sam ja poziciji đe god se pojavim, ti bi sine mene razumijo što te nijesam spominja.’

‘Nemo plakat tajo, ka Boga te molim. Znaš li da mi se zbog tvojijeh suza srce cijepa? ‘– pokušavaše moj đedo da ga umiri.

‘A misliš li sine da se meni srce ne cijepa kad čujem što sve ljuđi o tebi pričaju.’

‘Ko priča tajo? Reči mi ko priča i što priča? ‘

‘A neka sine. Neću i tebe nervirat. Pušći mene da nosim svoje breme.’

‘Tajo, moraš mi reć. Ako mi ne rečeš, kunem ti se da to mogu saznat i na drugi način. A ako krenem tako saznavat, ondak ću se tome čoeku osvijetit.’

Tako je progovorio moj sedmogodišnji đedo a moga prađeda je oblila neka hladna jeza. Prvi put se upitao kakvu je to silu osetio kod svog deteta. Imao je osećaj, iako je dosta stariji i pun snage, da ovo dete nikako ne bi mogao pobediti. To ga je malo uplašilo. Ne što se plašio sopstvenog deteta i borbe sa njim, nego što se pribojavao nekog njegovog pokušaja da se osveti nekom od seljaka koji su o njemu ispredali bajke.

Počeo je da mu priča: ‘Viđi sine. Dvije me muke muče i ja ću ti ik obije ispričat. Prije nekoliko dana kada sam oćera našega vola Galonju u Plav da bi ga proda i da bi od tijek para platijo poreze i pokupova sve ostale potrpštine za kuću, sreo sam se sa dućandžijom Gojkom. Svake godine je njegova stoka proglašavana ka najbolja u regijonu. I on je doveo vola da bi ga proda. Sve živo se pokupilo oko njega. Gledaju vola i cjenkaju se. A ondak stigosmo ja i Galonja. Toga mu je trena kadija Idriz nudija cijenu, ali neko viknu: – ‘Eve još boljega vola no što je njegov!’ I narod se poče oko mene okupljat. Sada pružaju ruke i cjenkaju se sa mnom. Dođe i Kadija. Prvo se rukova pa me pita za cijelu porodicu, a ondak mi reče: ‘Tako ti Boga Mitre, oli mi reć, sa čime si ti hranijo ovoga vola te je ovako lijep?’

‘Presvetli Kadijo, samo sa travama, jer mi nijesmo porodica kojoj ostaje da bi mu moga davat splačine.’

‘A reči ti meni Mitre, bi li ga proda za dva dukata i petnaes akči? Toliko sam htijo platit i za Gojkova vola. Ti znaš da se na ovome bazaru nikad do sada nije vo proda za te pare.’

‘Pa presvetli Kadijo, ako je za tebe, ondak ću ti ga prodat po toj cijeni.’ Tada se, sine, umiješa Gojko.

`Presvetli Kadijo, prije no što zaključiš pogodbu ja ću ti kazat par riječi pa ti odluči oli kupit toga vola ili nej.‘ ‘Kaži Gojko. Ja ću te čut ali ne znači da ću te poslušat.’

‘Presvetli Kadijo, narod priča, a đe ima dima ima i vatre. Vele da je njegovo dijete opsjednuto’

‘Nu, nu Gojko što reče? ‘ – upita ga kadija.

‘Jeste presvetli Kadijo, svi o tome pričaju. ‘

‘Prvo mi Gojko reči kakve to veze ima sa volom a ondak mi ispričaj i o ovome te si počeo.’

‘Pa viđi presvetli Kadijo,’ poče da mu objašnjava Gojko a masa svijeta sluša i ni riječ ne progovara. ‘Svi ste čuli kako je malo prijen reka da nije imućan i da je vola hranijo samo sa travom i sijenom, pa kako je moguće da je njegov vo bolje uhranjen no moj a svi znaju da ja mojemu jutrom i večerom dajem zobi. Reči mi presvjetli Kadijo kako se njik dva mogu mjerit.’ Tad narod poče gunđat a Gojko nastavi: ‘To mu je presvjetli Kadijo njegov sin – poče upirat prstom u mene – koji je opsjednut, nešto učinija i zato je on tako napredova.’ Tada su svi počeli glasnije komentarisat a Gojko jopet nastavi: ‘Zamisli presvijetli Kadijo, pečila ga je najotrovnija guja a on je i to preživijo.’

‘Tada su se prisutni pravoslavci počeli krstiti a Turci i muslimani počeli klanjati. Oni bliži meni se izmicahu odgurkujući me, dok su od nekolicine iz daljine doletjele kamenice u našem pravcu. Tog trenutka Kadija podiže ruku i svi se umiriše.

‘Sluša Mitre, prvo da kažem da sam reka da ću tvojega vola kupit za dva dukata i petnajest akča, i kupiću ga za te pare, ali ti neću isplatit sada, no ću se uvjerit da li u tvojem volu obitavaju zle sile. Ako ik bude, ondak ćemo tvojega vola zaklat i svi ga zajedno ovđen pojesti.’

Narod ućutao, niko reč da progovori.

‘Presvetli Kadijo, kako ćete vi saznati da li su kod njega zli dusi? ‘ – upita ga neko iz mase a Kadija svima odgovori: ‘Ako za ovijeh deset dana vo bude udara moje sluge, ondak je opsjednut. Tada ćemo se ovđen svi naći za dvije neđelje i ondak će se Mitrov i Gojkov vo nadmetati u nekoliko disciplina, te ću onoga vola koji pobijedi kupiti a gubitnika ćemo zaklati, ispeći i zajedno pojesti. Jel pristajete vas dvojica na ovu pogodbu? `

‘Gojko je odma prista jer je njegov vo krupniji no naš, a ja nijesam ima kud no sam i ja prista. I tako mi Kadija uze vola i na kraju mi reče: ‘Mitre, nemo zaboravit no obavezno dovedi i to dijete da vidimo da li je istina sve to što narod priča.’

‘Kada sam viđeo da će mi tebe uzet, ondak sam počeo molit kadiju da uzme vola a da mi tebe ne dira, ali je on reka da odluku neće mijenjat. Sada sine živ nijesam što će se i kako desiti. Uzeće ni vola i zaklat a mi nećemo dobit ni akča a uz sve to i tebe će sine proglasit opsjednutim. Ete ti muke za cijelu porodicu. Mislim se sine da sve ovo ođe ostavimo i da neđe porodično pobjegnemo. ‘

‘E nećemo, tajo, niđe bježat no ćemo mi zajedno tamo otić ‘ – osmehnu se moj đedo na nešto što se rodilo u njegovoj svesti. ‘Tamo će naš Galonja pobijedit, mi ćemo dobit i dukate i akče, a ti ćeš uzet sve što imaš para u kući pa ćeš se tamo kladit i na taj način jopet zaradit još mnogo više. Posljen ćeš viđet što će bit sa Gojkom i njegovijem volom.’

‘Dobro sine. poslušaću te. Od ovoga zavisi opstanak naše kuće. Ako izgubimo, i tako i tako od nas ništa ostat neće, a ako pobijedimo ondak ćemo obezbijedit porodicu za cijelu godinu. A i to je manje važno koliko je važno da mi tebe više niko ne uznemirava.’

‘Ne boj se tajo. Samo se strpi ovijek par dana i viđećeš svojijem očima.’

Tako prođe i tih par dana.“

Tada su došli neki ljudi da ih izmasira i Miki prekide priču, a mi pođosmo do seoske kafane „Kod Jolića“, koja se nalazi nedaleko od Mikijeve kuće. U njoj smo jeli najbolji i najjeftiniji roštilj na svetu. Jeli smo, sačekali da se završe masaže pa onda došli. Miki nas obavesti da će sutra imati baš malo vremena za razgovor sa nama jer su mu se najavili mnogi ljudi za masažu.

Pošao je da se posle napornog dana i on odmori, a mi smo odmah pregledali snimke da bismo još jednom preslušali sve što smo pričali. Zatim smo svi zaspali kao mala deca. Sutradan ujutru se svi saglasismo da njegove ruke, očigledno, imaju čarobnu moć. Ali mi nismo došli da se uverimo u moć isceljenja njegovih ruku, nego da otkrijemo tajnu razvijanja mozga. Na dobrom smo putu da nam to pođe za rukom.

Počeše ljudi da pristižu, a mi napustismo prostoriju prethodno je sredivši i provetrivši. Krenusmo u obilazak Kraljeva i okoline – Manastir Žiča, Krstovgrad u Progorelici, Mataruška Banja, Vrnjačka Banja, Goč, Kopaonik – mesta neverovatne lepote, koje samo priroda može da stvori. Kada smo u kasnim popodnevnim časovima došli kući, Miki je i dalje radio. Sačekali smo malo pred kućom a onda smo, kada su svi pacijenti otišli, sa Mikijem započeli razgovor.

„Prvo da pitamo jesi li se umorio?“ – započe Marko.

„Mogu da kažem i jesam i nisam.“

„Ja ću vas ispoštovati i ispričaću sve što smo se dogovorili, pa se nadam da ćete i vi ispoštovati mene.“

„Danas je bilo poprilično ludi na masaži, pa mislim, posle ovolikog rada da te bole ruke i da se osećaš iscrpljeno“ —nastavljao je Marko sa pitanjima.

„Naprotiv. Svaki bioenergetičar, ako je pravi, uživa u svom radu. Nama je dato da energiju iz prirode, jer samo je to čista i prava energija koja se pravilno kreće, usmeravamo prema blokadama u ljudskom telu, koje su se zbog raznih nepravilnosti u ishrani, piću ili bilo čemu drugom delimično ili potpuno stvorile. I dok to radimo, ta čista prirodna energija, usmerena na pacijenta, prolazi i kroz naš organizam, tako da, ma koliko radili, na kraju naš organizam ne oseća nikakvu iscrpljenost. Dešava mi se da se posle svih masaža, na kraju napornog dana, moje telo oseća kao da ništa nisam radio. Zamislite jednu baru. Da li ona može da bude mutna ako se u nju non – stop uliva čista voda?“

„Čuli smo da bioenergetičari rukama skupljaju negativnu energiju sa bolesnih pacijenata, pa im ta negativna energija može izazvati zdravstvene probleme“– primeti Tanja.

„Istina je.. Za naše prste se, dok razbijamo blokade, po malo, ali sve vreme, lepi ta negativna energija koja je skupljena u tim blokadama. Na kraju svakog posla, svi mi bioenergetičari moramo držati ruke pod mlazom vode ali ih ne trljamo, da bi se na taj način oslobodili negativne energije koju smo tokom rada pokupili sa pacijenata. Ko ovo pravilo ne zna, taj ne treba ni da radi sa bioenergijom.“

Sada nam je bilo mnogo jasnije kako funkcionišu ovi čudni ljudi koji imaju taj dar prirode a o kojima se ispredaju razne legende. Ima tu priča koje su istinite, a ima i onih koje su izmišljene i koje se preuveličavaju. Bioenergija kao bioenergija je poznata svuda u svetu, ali naš cilj je nešto sasvim drugo.

„Da li će sutra biti više termina za naš razgovor?“ – upita ga Tanja.

„Slušajte, ujutru će moja žena napraviti kačamak, donećemo i kiselo mleko, pa ćemo zajedno da doručkujemo, a ja ću nastaviti priču jer do popodne nemam zakazanih masaža.“

On se povukao da meditira, jer to obavezno čini, ma koliko posla imao i kada god ga završio, a mi smo ostali da pregledamo snimke njegovog rada. Masaže kao masaže. Izgleda ništa posebno. Ali kada na kraju vidimo da ljudi koji su jedva došli ili oni koje su donosili da bi stigli do njega, posle tretmana sami hodaju, onda i skeptici poput nas polako dobijaju sasvim drugačiju sliku o njegovim moćima i o sposobnostima da isceljuje ljude. Jedan pacijent, drugi, treći, peti … Svi dolaze po nekom ustaljenom redu. Miki bez prestanka masira po nekoliko sati. Dok bi mnoge od nas ruke zabolele od neprestanog rada, on je rekao da se na kraju dana oseća kao da ništa nije radio.

„Kako bismo voleli da i mi to možemo“ – reče Tanja a mi se nasmejasmo.

A onda se pojavi snimak čoveka koji je imao moždani udar, kojeg je Miki mnogo drugačije tretirao nego prethodne pacijente. Stavljao mu je ruke na glavu naprežući se, tako da smo imali osećaj da će mu svakog trenutka popucati vene koje su se ocrtale na čelu. Muči se da natera ovog pacijenta da progovori neku reč. On, doduše, izgovara, Pa ne pa še “ i još po koju polurazumljivu reč ali ne može ništa jasno da objasni.

„Sutra moramo nekako da navedemo temu na ovu ovu masažu da bi nam Miki objasnio da li je moguće da se ovom čoveku može pomoći – reče Zoran.

„Ja mislim da je on pristao da nam ispriča sve i sada ide po redu, a mi ćemo biti strpljivi i čekati da ta famozna tema dođe na red“ – odgovori Marko.

Ponovo pažljivo pogledasmo snimak i posebnu pažnju obratismo na Mikijeva objašnjenja upućena pacijentu: „Dragane, mnogo si kasno došao kod mene. U postojećem stanju, sve ono što bih uspeo u početku tvoje bolesti da postignem za par dana ili nedelja, sada mi je potrebna godina i više da bih te naterao da počneš da pričaš. Uglavnom smo uspeli da pokrenemo tvoju nogu i ruku tako da sada možeš da se krećeš.“

Taj nama nepoznati čovek je samo klimao glavom i izgovarao:“Pa ne pa še…”

Tog trenutka je Marku zazvonio telefon.

„Da direktore“– javi se Marko.“Pa dobro smo. Jeste, da, da. Evo da objasnim u par rečenica. Vidite direktore, počeli smo sa njim da pričamo i on je pristao da nam ispriča celu priču o njegovom dedi. Dotakao je i tu temu, ali je odlučio da nam ispriča sve po redu. Postavili smo kamere i bubice tako da snimamo svaki njegov potez. On nam je rekao da će nam sve ispričati ali ga neprestano prekidaju pacijenti koji dolaze kod njega na masaže. Početak njegove priče je veoma interesantan jer opisuje detinjstvo, rani uzrast i učenje njegovog dede da postane Izabranik. Malo je duža priča o tome, ali je neopisivo interesantna. Sutra će imati mnogo više vremena tako da ćemo čuti mnogo više od njega. Dobro, dobro. Hoćemo direktore.“ Prekinuo je vezu a onda se obratio nama: „Društvo, direktor nam je dao odrešene ruke, poželeo da istrajemo i čujemo najinteresantniju priču do sada.“

Ujutru je stigao kačamak pripreman na crnogorski način. Što bi rekli stari – prste da pojedeš koliko je ukusno! Doručkovasmo a onda, dok Mikijeva supruga i Tanja počistiše sto i opraše sudove, Miki nastavi priču tamo gde je stao:

„Osvanu jutro ko i svako drugo. Moj đed i prađed poranili i pravac za Plav. ‘Ovo je dan,’ mislio je moj prađed, ‘kada će moja porodica ili opstati ili propasti.’

‘Tajo, nemo mislit da ćemo propasti. Viđećeš tajo koliko ćeš para donijet doma!’

‘Sine, mene više brinu kadija Idriz i ljubomorni Gojko no naš Galonja i sve pare ovoga svijeta.’

‘Tajo, jopet ti velim, viđećeš kako će se Gojko obrukat da mu više nikad neće padnut na um da bilo koga potcenjuje. A Kadija će danas bit s naše strane a već nakon nekoliko dana, šta goj da pokuša, neće mu poj za rukom da ostvari.’

‘A šta misliš sine ako kadija zahtijeva od mene da te odvede u Tursku da služiš sultanu. Mnogo đece su tamo odveli i od njih načinili janičare. ‘

‘Danas će se tajo izdešavati mnogo stvari pa će Kadija bit zanešen time. Pokušaće jedan čoek koji će bit zajedno saš njime to da mu predloži ali ću ga ja u tome spriječit.’

I tako njih dvojica, na njihovom vernom konju Putka stigoše u Plav. Sila sveta se pokupila jer se od usta do usta pročulo da će biti borba bikova u deset sati, a odmah nakon borbe će se zaklati bik koji izgubi. Kada stigoše moj đed i prađed svi ućutaše. Kadija i neki Paša sede na podijumu od dasaka koji je za taj dan spremljen za njih. Prađed veza konja pa oboica priđoše i pokloniše se kadiji i paši.

‘Presvetli Kadijo, evo ka što si reka doveo sam moje dijete da ga vidite – reče moj prađed. Kadija ustade sa stolice pa poče da obilazi oko mog đeda zagledajući ga sa svake strane.

A moj đedo, vižljavo i nejako detence od nepunih osam godina. Niko ne bi rekao da može podignuti nešto teže od kašike a ne da on poseduje neke moći. Tada se Kadija obrati Gojku: ‘I ti veliš da je ovo dijete moglo da opčini njihovoga vola da bi on moga bit onako napredan? ‘

‘Da,presvetli Kadijo. Eve mnogijeh svjedoka koji će posvjedočit da niko u regijonu ne drži i ne hrani stoku bolje nego ja. Pa đe se presvijetli Kadijo može uporijedit vo koji se hrani samo sa travom sa volom kojeme se daju zob i splačine? ‘

Onda se Kadija okrenu ka mome đedu: ‘Da li je istina da te ljuta guja pečila i da li je istina ovo što ovi čoek priča o tebi?‘

Moj đedo se opet pokloni pred Kadijom i poče pričat: ‘Presvetli Kadijo, danas je najsretniji dan za tvojega nejakog slugu koji je eve kleka pred tvojijem skutima i kojeg će saslušati i presvetli Kadija i presvetli paša i mnogi veziri i časni vojnici velike Turske imperije. Pa koje dijete može bit srećnije od mene?’

‘Aferim dijete, aferim. Ovo si lijepo reka ali nijesi odgovorio na moje pitanje.’

‘Presvetli Kadijo, istina je da me guja pečila prije više od godinu dana i da me samo milost Božija sačuvala u životu. Moj me je tajo, da bi se zahvalio Gospodu što me je sačuv, poveo u manastir đe sam proveo godinu dana služeći i moleći se za oproštaj grijeha, i zahvaljujući Bogu na njegovoj milosti. Tamo sam, presvetli Kadijo, naučio da čitam i pišem, da brojim i računam. Tamo sa, presvetli Pašo, sluša mnoge priče. Najviše mi se sviđela priča o presvetlom kadiji Idrizu koji je, kada je služio u Mostaru, ne razmišljajući ni jednog trena skočio u bunar da bi spasijo dijete jedne pravoslavne sirotice.’

Neopisivo zadovoljstvo se ogledalo u Pašinim i Kadijinim očima.

‘Dijete, obrati se on mome đedu, o ovome nikom nijesam priča, ali vidim dobri pop Nikifor, koji je bio prisutan, se potrudio da se to delo ne zaboravi. Znači, i o tome se pričalo u manastiru.’

‘Jeste, presvetli Kadijo.’ Opet poče moj đedo da objašnjava, a narod ćuti, sluša i ni jednu riječ ne progovara. ‘Pričalo se i o tvojoj velikoj pravednosti kada si izda naređenje da se kazne turski vojnici koji nisu dali pravoslavnim vernicima da se pričeste pred Vaskrs.’

‘E slušajte ljuđi’ – viknu Kadija – ‘i sada i uvijek sam vika da se svačija vjera mora poštovati, a evo ovo dijete je svjedok moje pravičnosti i glasina koje se prenose o meni. Ko god tuđu veru ne poštuje imaće posla sa mnom.’

Tako je… živeo Kadija… aferim… Čuše se uzvici oduševljenja sa svih strana a onda Kadija podiže ruke i svi se umiriše. Okrenu se ka mom đedu i pita ga: ‘Imaš li još sto da ispričaš dijete? ‘

‘O pohvalama koje su upućene Vama presvjetli Kadijo, imalo bi se pričat još mnogo dana ali ću ja odgovorit i na drugo pitanje, to jest na optužbe koje su sa strane jednog bogataša usmjerene ka jednome siromašku. Istina je, naš vo se hranio samo travom, ali smo ga držali i voljeli ka člana porodice pa je zato on mnogo bolje napredova no Gojkov vo, iako su njemu davali splačine i zobi. Da li je obavezno, presvijetli Kadijo, da sve ono što je najbolje mora da posjeduje onaj što je bogataš? Ako ćemo tako, ti si presvetli Kadijo, stotinama puta bogatiji i od Gojka i od mnogijeh drugijeh bogataša, pa ni jednom nijesi krenuo da oduzmeš ni našeg ni njegovog vola no si nam pošteno ponudijo po dva dukata i petnajes akči, a svi znamo da po tako skupoj cijeni još niko dosad nije platijo jednoga vola. Eto presvijetli Kadijo, i u tome se vidi tvoja pravičnost i poštenje.’

Opet narod zagalami i opet kadija podiže ruku da ih smiri.

‘Dijete, ja u tebi nijesam naša nikakvu grešku, i zbog tvoje pameti se ne bi postiđeo kod sultana da te pošaljem. Ali ovoga trnutka smo se pokupili da bi se vaši volovi nadmetali. Ja bih voleo da vaš vo pobijdi, ali po svemu sudeći Gojkov je i veći i jači.

‘Narode, možete pristupiti kod Paše i možete se kladiti’ – viknu Kadija, a svetina stade u red i počese padati opklade.

‘Vidiš tajo,’ šapnu mu moj đedo ‘Kadija je na našoj strani, ali će na kraju Paša biti protiv nas. Aj ti sad tajo uloži sve sto imaš na našeg Galonju.’ Pređed ode i za po ure se vrnu namrsten.

‘E moj sine, svak se živi kladijo na Gojkovog vola, bez ja na našeg Galonju.’

‘Odlično tajo, jos malo ćemo viđet jesam li bio u pravu il nijesa. A ja znam da jesam.’

Izvedoše volove. Oko Gojkovog vola se skupila masa ljudi i neprestano ga hvale, a oko Galonje moj đed i prađed.

‘Tajo, zagrli Galonju oko vrata sa jedne strane a ja ću sa druge’ – reče mu moj đedo. I taman oni zagrlili Galonju, kad Kadija viknu: ‘Narode, došo je trenutak da vidimo čija majka crnu vunu prede. Prije nego što počne borba, moram da vas obavestim da su se svi kladili na Gojkovog vola osim Mitar na Galonju. Ako pobijedi Gojkov vo, dobicete po pet akči, a ako pobjedi Mitrov Galonja, onda će Mitar dobiti jadan dukat i 25 akči!’ Masa naroda se nasmeja. Napravi se prostor i volovi krenuše jedan prema drugom. Moj đed gleda Gojkovoga vola i oči ne miče sa njega, a onda pruzi ruku i šapni da ga je samo tajo čuo: ‘Ajde Galonja!’ I zaista, naš Galonja poče napadati a Gojkov vo poče uzmicati, ovaj napada, ovaj uzmiče i na kraju poče bježat. Narod se poče smejati. Neki počese da viču i tada Kadija opet podiže ruku. Narod se smiri. A moj đed opet šapnu mojem prađedu: ‘Tajo, viđi sada što će bit. Kadija smiri ljude i poče da proglasava pobednika. Tada se umesa Gojko sav rumen u licu: ‘Presveti Kadijo, dok je trajala borba ja sam neprestano gleda u Gaca. Onoga trena kada je pružijo ruke ka njegovom volu, tog trena je njegov vo počeo da navaljuje kao lud i tada je moj vo počeo da bježi.’

‘Ne budali Gojko, nego priznaj poraz, jer si dosta pravio komediju od sebe – reče mu Kadija i poče da se okreće ka masi, a onda, tog trena, kao da je grom udario, čuše se reči,Turski lopove’’. Sve zanemelo od straha, Kadija se polako okreće ne verujući svojim ušima, a Gojko se jednom rukom uhvatio za vrat a drugom za usta. Sretoše se dva pogleda. Jedan besan, a drugi unezveren od straha.

‘Presvetli Kadijo, nisam… Nisam ništa rekao ‘ – poče da muca Gojko.

‘Gojko, ti si najveći lazov koji postoji na ovi svijet. Stotinu ljuđi te čulo kako me vrijeđaš i sada tu tvrdiš da ništa nijesi reka.’

‘Sramota, sramota, treba ga ubiti! ‘– čuli su se sve češće povici iz mase. Kadija podiže ruku i reče prisutnima: ‘Svestan sam toga da je Gojko danas izgubijo vola i da je zbog toga ljut, ali mu to ne daje pravo da bilo koga vrijeđa. Imam potpuno pravo da naredim njegovo pogubljenje, ali sam danas posebno raspoložen, a vidim da je došla masa naroda sa svijeh strana, pa će im jedan vo biti malo, tako da ćemo mu u zamjenu za njegov život uzeti još jednoga vola i zaklati ga, a za ovo što je mene uvijredio dobiće dvades batina po turu, ovđe na trgu, na ovoj bini koju je on sam napravijo.’

Narod poče oduševljeno da kliče. Svi se uskomešali. Narod se vrti kao bez glave. Kadija izdao naređenje da se zakolju volovi a Gojko zavezan čeka da se izvrši kazna nad njim. Moj đed i prađed dobili pare pa pošli da kupuju sve što im je za porodicu potrebno. Nikad do tad moj prađed nije imao toliko para. Đedo mu kaže da kupi jedan dušek.

‘A što će nam sine?’ ‘ Trebaće nam tajo, viđećes da će nam trebat. I prađed kupi. Malo po malo, uz svu kupovinu, prođe vrijeme koje je preostalo do ručka. Narod kupi somune i čeka da mu se podeli po parče mesa. Ali prije ručka Kadija naredi da se nad Gojkom izvrši kazna. Kako ga je dželat koji put udario, tako je Gojko sve jače i jače vrišta, a raja se sve glasnije smejala. Poslijen toga se počelo dijeliti meso. Kada su oni dvoje došli na red, tada se Paša pokrenuo ka Kadiji. ‘Presvetli Kadijo, hteo bih nešto da predložim.’

Moj đed se tog trena okreno i usmerio ruke ka Paši. Mnogi to nisu ni primetili, ali moj prađed jeste. A Paša se tog trena uhvati za glavu i poče da se savija.

‘Što je Pašo? Jel ti došlo teško’ – pridrža ga Kadija. ‘Presvijetli Kadijo, toliko me zaboljela glava da mi se učinilo da će da pukne. Ojdoh samo malo da se odmorim.’ Ode paša i ne reče Kadiji što je hteo.

Tada odoše moj đed i pređed.

Putuju tako oni i kada se malo izmakoše od naroda, moj prađed glasno izusti misao koja ga je mučila:

‘Sine, meni se čini, ođe nijesu čista posla. ‘

‘A što tajo?’

‘Kada sam čuo oni glas u manastiru, mislio sam da je to Sveti duh progovorio. Nijesam se dugo moga smirit. Kleo sam sebe što te nijesam zaštitio od Vladike, a to mi je kao roditelju dužnost koja mi je od Boga data. A danas sam se dvaput uvjerio da kod tebe postoji naka sila, a ti ćeš mi sine sad ispričat što je to.’

‘Tajo, ja ti nemam što ispričat bez…’

‘Muči – prekde ga prađed. ‘Viđeo sam svojim očima kada si pružio ruke ka Paši, njega je zaboljela glava i zamalo je padnuo. I jopet sam danas čuo oni glas kao ondak u manastiru. E pa sine, to već namože bit slučajno. I otkud si zna da će naš Galonja pobijedit Gojkovoga vola iako je on mnogo veći i jači? ‘

Moj đedo, priteran u ćošak, poče objašnjavati svome ocu onoliko koliko je mislio da može.

‘Tajo, ti vjerovatno znaš da u našem plemenu od vajkada postoji Izabranik i znaš da Izabranik posjeduje odgovarajuće moći koje ne mogu posjedovati ostali ljudi. Eto tajo, to ti mogu reć i molim te nemoj me pitat ništa više jer ti ništa više preko toga ne mogu reć pa makar me ubijo. Pamti da ovo te sam tebi reka ni po cijenu života ne smiješ nikome kazat jer bi toga trena ja umrao. No slušaj, imamo dva ili tri dana da sve sredimo u onu pećinu jer će Paša podgovorit Kadiju da pošalje vojnike da me otmu i poćeraju za Tursku. Moram sve spremit a onda ćes ti otić kod rođaka Miljenka i reć ćeš mu da gljeda i muze našu stoku, a mi ćemo se vrnut za desetak dana.’

Tako su i uradili. Brižljivo su sve pripremili i treće jutro prađed ojde kod rođaka i sve reče kao što su se dogovorili. Dok ih je rođak ispraćao, moj đedo pusti vernog Garindžu, a Bubica krenu za njima. Posle stotinak metara, prađed ga upita što je pustio Garindžu.

‘Tajo, ako ga ostavimo, Turci će ga pustit i krenuće za njim, a on će ih dovesti pravo do nas. Zato je bolje da bude sa nama. ‘ Prađed se saglasi sa tom odlukom. Nastaviše da pešače. Mnogi iz sela ih pozdraviše, a oni svima objašnjavahu da idu kod rođaka na Kosovo i da neće biti tu najmanje deset dana. A onda kad zamakoše, skrivenim stazama se uputiše ka pećini.

Kad se popne petnaestak metara iznad pećine, sa te zaravni se odlično vidi dvorište i kuća u kojoj su živjeli.

Kada je odred turskih vojnika krenuo iz Plava, svi su znali da se nekome loše piše. Na čelu tog odreda je bio ozloglašeni Selim paša. O njegovim zlodelima se pričalo na sve strane. Sirotinja raja se sklanjala sa puta da se on ne bi naljutio i počeo nekoga da tuče. A kada počne da tuče, tada nije znao da se zaustavi. Kad odred stiže pred prađedovu kuću, Selim paša poče da doziva:

‘Ooo Mitree! Otvori, šta si se zaključo u kuću!’ Lupa po vratima, ali mu niko ne otvara. On posla tri – četiri vojnika da se raspitaju po selu. Miljenko trči od svoje kuće da bi obavestio pašu da su mu ostavili i kuću i stoku na čuvanje a da su oni otišli kod rođaka na Kosovo i da će se vratiti za desetak ili više dana.

‘Miljenko, mi smo po Kadijinoj zapovijesti došli da uzmemo njegovog sina i da ga pošaljemo da služi sultanu. Ali, pošto oni nijesu tu, a mi smo se dobro umorili, ti odma kolji jednog brava, donesi rakije i vina inače ćemo tvoje dijete uzeti.’

Uto se vratiše vojnici i oni potvrdiše Miljenkove reči. Oni posedaše i polegaše po livadi a Miljenko požurio kod kuće da donese rakiju i vino. Doneo piće i krenuo da zakolje ovn,a kad mu Selim paša doviknu: ‘Miljenko, pusti tog ovna da zakolju moji vojnici a ti idi do kuće i dovedi mi tvoju ženu. Dok čekam da se ovan ispeče, hoću malo da se razonodim.’

Miljenko mu pade pred noge i poče da ga moli da mu ne bruka ženu i porodicu. On ga udari nogom u glavu i naredi da mu dovede ženu inače će ga nataknuti na kolac.

Razdaljina od Mačkove stene do naše kuće je više od kilometra vazdušne linije i nije bilo moguće da se bilo što čuje od razgovora koji je vođen između Miljenka i Selim paše, ali je tada moj đed, samo na njemu svojstven način, osjetio što se tamo zbiva i rekao sav besan: ‘E nećeš Selime, da si jedan na svijet’ Tog trenutka je pružio ruku i malo pognuo glavu. Nije prošlo pola minuta, Miljenko je kao bez duše krenuo ka kući da dovede ženu, a tog trena je Selim paša vrisnuo kao da mu je neko zabo nož u stomak. Svi su odjednom stali u neverici, a Selim paša se poče previjati od bolova. Počeo ga je oblivati znoj.

,Brže, dajte konje, idemo, jer sam ja gotov’ reče on vojnicima slabašnim glasom. Vojnici se brže – bolje pokupiše i krenuše svojim putem. Miljenko se prekrsti, vrati se, uze rakiju i vino i sav srećan ode kući.

Prođe i ta neprijatnost i život se nastavi kao da ništa nije ni bilo. Prođe i tih deset dana, a onda opet ista skupina turskih vojnika dođe pred našu kuću. Isto ih Miljenko dočeka i reče da moj prađed i njegova porodica još nijesu došli.

‘Slusaj Miljenko, obrati mu se Selim paša – ‘zamalo sam umro od bolova, kada sam bijo prošli put ovđen. Onog trena kada sam te udario, ka da se sav tvoj bol prenijo na mene. Da ti Miljenko nijesi vestec? Sada bi naredijo mojijem vojnicima da te ubiju ali mi je hodža Ismet reka da mogu da te ubijem ali bi ti noću dolazio i mučio me ka onaj dan, sve dok mi dušu ne bi uzeo. Zato neću dirat ni tebe ni tvoju ženu, ali ti ćeš prenijeti Mitru da obavezno dođe i dovede sina kod Kadije. Ako im to ne kažeš, i ako ne dođu, onda će telal objaviti ferman da si ti veštac. Posljen toga znaš šta te očekuje. Bilo kome u selu da umre dijete odmak će tebe okriviti pa će narod počet da ti se svijeća. Prvo će palit tvoju ljetinu a ondak će ti poubijati stoku. Na kraju će ubiti tvoju porodicu pa će tebe živoga spaliti. ‘