Текст книги "Izabranik. Borba duhova"

Tog trenutka su preko razglasa pozvali njegove ćerke jer su ih čuvari plaže prepoznali. Dete koje je ostalo na dušeku je sve ispričalo svojim roditeljima i o svemu se veoma brzo saznalo. Otac deteta koje se davilo, poreklom Belgijanac, je u njihovu čast napravio žurku. Srećan, čašćavao je sve prisutne.

I te noći, i još nekoliko dana su išli kod Saše da mu Miki masira porodicu. Dogovorili su se da mu napravi još neke meleme za decu koje će on, pri povratku za Nemačku, svratiti da uzme. Saša je polovinom septembra došao u goste, prespavao, uzeo meleme i sutradan nastavio svoj put. Rekao je Mikiju da će ga pozvati u posetu, da sa njim ima neke planove, da će se potruditi da te planove zajedno ostvare. Miki je znao je da su to reči čoveka koji će održati obećnje. Kao da je osećao da je nastupio period nekog zatišja u Mikijevom poslu, Saša ga je pozvao u trenutku kada mu je bilo najpotrebnije. Opet je ovaj divni čovek pokazao svoju blagu narav i dobrotu.

„Saša, mene je prosto stid zbog svega dobrog što si mi učinio. Ispade kao da sam ja tebi spasao ćerku a ne ti meni, pa umesto ja tebi da uzvratim dobrim, ti to neprestano meni radiš – rekao je Miki kada ga je Saša sačekao na stanici.

„Miki, i ti si meni spasio roditelje. Oni su, zahvaljujući tvojim masažama, sada odlično. Pozvao sam te da i drugima pomažeš, ali sam te prvenstveno pozvao da ti nešto pokažem, da vidiš da li te to interesuje i da ti predložim jedan posao.”

S obzirom da je u njegovoj zemlji bila kriza, interesovao ga je svaki posao da bi mogao da prehrani porodicu. Imao je dosta posla, mnogima je pomagao, ali zbog krize nikada nikom nije tražio novac pa su ljudi minimalno plaćali za njegove usluge. Sa tim novcem je jedva uspevao da svojoj porodici obezbedi egzistenciju. Nikada se nije žalio i uvek je pun vere, sreće i samopouzdanja išao napred. Zbog tih osobina koje su zračile iz njega, mnogi su želeli da budu u njegovoj blizini. Okupljali bi se oko njega svesni da će im njegova energija otkloniti mnoge bolesti i probleme koji ih pritiskaju. Ljudi su dolazili sa raznih strana. Deci je uvek, ma kakvu bolest da je u pitanju, pomagao bez ikakve nadoknade. “Oni su carstvo Božije“– uvek bi odgovarao kada bi ga roditelji pitali koliko mu duguju za učinjenu uslugu —“pa kako mogu bilo šta da naplatim od Onoga što mi je dao sve.“ Roditelji bi srećni i zahvalni napuštali ovog čudnog čoveka svesni koliko je pomogao.

„Sine, kada činiš dobro, i ako ti ljudi za to ne uzvrate, znaj da postoji viša sila i ona će ti kad tad izaći u susret i nadoknaditi svako dobro koje si bilo kome učinijo“– uvek se sećao đedovih reči i saveta i uvek bi te reči i saveti bili za njega osnovna moralna pouka. Zato je i ovde, daleko od svoje kuće, pomagao svim ljudima koji su, sve više i više, dolazili kod njega. Nekima masažom a nekima duhovnim smirenjem.

Jednoga dana, kada nije bilo pacijenata, Saša ga je poveo na neko, njemu nepoznato mesto. Brdoviti predeo obrastao šumom, a u sredini neko ogromno zdanje koje godinama nije korišćeno. „Šta misliš, zbog čega sam te ovde doveo?“– obrati mu se Saša. Izgledalo je da razmišlja o njegovom pitanju, a u stvari je iz njegove svesti pročitao sve planove. Zamalo da se odao jer je hteo da mu kaže da je ideja odlična. Umesto toga, on je progovorio: “Mesto je dosta zapušteno a zgrada ruinirana, ali se, uz određena novčana ulaganja i sa malo više rada mogu postići takvi rezultati da se za godinu dana ovo mesto ne može prepoznati. Toliko toga se može izmeniti da ovo mesto izgledati kao najlepši deo raja!“

Osmeh je obasjao Sašino lice kada je čuo ove reči. Počeo je Mikiju da priča o svojim planovima: “Najviše sam te zbog ovoga pozvao da dođeš. Zamislio sam da podnesem molbu da bi mi dozvolili korišćenje zgrade i ovog prostora ispred, jer više od petnaest godina ničemu ne služi. Ovde je nekada bila ski staza a ovo je bio hotel. Zapravo, na ovom brdu je nekada bila ski staza. Država je odlučila da sredinom brda prođe auto put, pa su tu ski stazu porušili a ovaj hotel bez staze je postao skroz nerentabilan. Svi su izgubili interesovanje za njega, tako da sada može poslužiti mnogo boljoj svrsi“– pokazivao mu je rukama. “Ovaj ogromni prostor koji je dosta zarastao u šiblje je korišćen kao parking a ono tamo kao auto kamp. Preko zime se ovde retko kad moglo naći slobodno mesto za parkiranje. Tražio bih od države dozvolu da ovo sve sredim i preuredim da bih ovde otvorio starački dom. Morao bih od države da uzmem kredit, pa bih sa tim parama sve ovo pokrenuo. Zamenio bih razbijena stakla, stavio roletne, okrečio i sve doveo u red. Sve unutrašnje prostorije bih preuredio da budu sobe za dve, tri ili najviše četiri osobe. U prizemlju je restoranska sala koja bi mi poslužila za istu svrhu. Na svakom spratu postoji po jedna srednja sala koja bi koristila za dnevni odmor i druženje penzionera. Tu bi mogli da se druže i zajedno gledaju televiziju, mada bih u svakoj sobi morao da obezbedim po televizor, jer mnogima neće odgovarati da gledaju samo u sali. Do samog doma bih posadio cveće da bih ulepšao spoljni izgled. Svuda po parku bih postavio klupe da mogu, kad god požele, da se šetaju i odmaraju u prirodi. U podrumu hotela je nekada bio ogroman bazen. Malo bi ga smanjio i dogradio maleni restoran gde mogu popiti kafu, čaj i druga pića. Smanjio bih ovaj parking jer je ogroman i tu napravio terene za tenis, košarku, mali fudbal, šah…za rekreaciju. Šta kažeš Miki za moje planove?“

„Mogu samo da kažem da su odlični, ali se moraš mnogo potruditi da ih ostvariš.“ „Miki, nisam ti još rekao ono što je najvažnije.“ Miki je sa osmehom na licu upitno pogledao u njega. „Davno sam o ovome razmišljao. Znam da po Nemačkoj ima na stotine ovakvih ili sličnih staračkih domova. Svi su oni sređeni po najnovijoj tehnologiji i standardima i imaju sve ugodnosti koje nude pacijentima. Kod njih je sve po uhodanom sistemu. Čitav život su živeli kao roboti pa im ni sada, kao starcima, ne žele ništa novo da pruže. Ja sam smislio nešto drugačije. Potreban si mi u ostvarenju mojih planova. Zamislio sam da tim starijim osobama omogućim da uživaju i da im povratim zdravlje. U mojim ranijim razmišljanjima uvek mi je nešto falilo i zato se do sada nisam usudio da ih realizujem. U početku, kada smo se upoznali nisam znao, a sada sam siguran da si ti ključ ostvarenja mojih zamisli. Video sam koliko si pomogao mojim roditeljima pa sam shvatio da bi mogao tako da pomogneš i drugim osobama. Na taj način bi se veoma brzo pročuo glas o mom staračkom domu. Ljudi bi dolazili i veoma brzo bi se popunio kapacitet. U početku bi nam bilo dosta teško a kasnije, kada bi dom radio sa pola kapaciteta, mi bismo mogli da budemo bogataši. Ne možeš ni zamisliti koliki ćemo prihod ostvarivati kada bude sve popunjeno. Kada tvoja deca završe školu, znam da svi posedujete bioenergiju, tada će i one doći ovde da rade. I ti i ostale osobe koje budu došle iz drugih država imaće u domu obezbeđen stan i hranu. Sa tobom ću se dogovoriti da ti ne dajem platu nego ćeš dobiti procenat, tako da ćeš sigurno zarađivati mnogo više nego da radiš u bilo kojoj firmi. Svestan sam da će najveći teret pasti na tvoja pleća, pa ti zato nudim ove pogodnosti. Od uspešnosti tvojih isceljenja zavisiće broj naših pacijenata. Ovde mogu naći stotine fizioterapeuta ali ja ne želim to. Zato sam o ovome dugo razmišljao i rešio da ti sve iskreno ispričam i predložim, pa ako pristaneš, da tek onda krenem da sve realizujem.“

„Saša, molim te da me pustiš dve – tri noći da o svemu porazmislim“– odgovorio je Miki. Nije želeo da objašnjava da namerava u noćnim satima da se posavetuje sa svojim đedom. Iste noći je napravio duhovni kontakt i sa đedom se o svemu ispričao. Te noći mu je đedo rekao:“Sine, čoveku možeš stati na senku ali mu sreću ne možeš uzeti. I kod tebe je isto. Ono što ti je od Gospoda dato, kroz to moraš i proći. Sudbinu ne možeš izmeniti, samo je možeš poboljšati ili pogoršati. Sa ovim čovekom ćeš sebi poboljšati i život i sudbinu. Njemu će se u početku pojaviti mnogi nerešivi problemi, pa će ti on ispričati povest svoga života, priču o čoveku koji ga je prevario, ti ćeš mu pomoći, stvoriti sebi ogromne probleme, ali će na kraju sve doći na svoje mesto. Budi sa njim jer je iskren i pravedan. Na kraju krajeva, veliki si mu dužnik. Sećaš li se da sam ti o ovome ranije pričao?“

„Sećam se đedo. Vidim da sve ide putem sudbine i da je ne mogu izbeći.“

24

Sutradan je Miki rekao Saši da je o svemu razmislio, ne pominjući da se posavetovao sa đedom, i odlučio da prihvati njegovu ponudu.

Dok je narednih dana Miki masirao pacijente, Saša se posvetio prikupljanju papira, pisanju molbi i ostalom što je bilo potrebno da se otvori firmu, dobije kredit i počne sa adaptacijom hotela. Sve je išlo sporije nego što je mislio. Za pet dana je otvorio firmu, ali je ostale dozvole morao čekati. Naročito dozvolu za korišćenje hotela. Nisu mu odobrili kredit, a za hotel, koji se godinama nije koristio, rekli su da će ga tri puta dati na licitaciju, pa ako ne bude zainteresovanih klijenata, tek tada će ga dati njemu na korišćenje.

Totalno razočaran razvojem događaja, dva dana pre Mikijevog povratka dok su u večernjim satima šetali po šumi, Saša mu je ispričao priču svog života. Sve mu je ispričao o svom najboljem prijatelju, komšiji, drugu iz detinjstva, osobi koja ga je zvala brate i na kraju prevarila. Pažljivo ga je slušao i na kraju rekao da će o tome sutra nastaviti razgovor. Opet se uveče posavetovao sa svojim đedom. I te noći ga je đedo opomenuo da ni jednu tajnu ne sme odati, da mu može ponešto objasniti, a da slobodno počne da mu pomaže.

Sutradan je Miki njemu ispričao čudnu priču u koju Saša nije mogao da poveruje. Pokazavši mu po nešto od moći koje su date Izabraniku, a objasnivši da je on taj, Miki mu reče da će na sebe preuzeti obavezu da natera Gennija da mu vrati novac koji mu duguje. Video je Saša da Miki masažama mnogo pomaže ljudima, ali da poseduje ovakve moći, nije poverovao. Nije se smeo nadati tolikoj sreći da može povratiti sve ono što mu je prevarom oteto. Sa druge strane, ovo što mu je Miki ispričao ima mnogo logike. Ipak je odlučio da proveri da li je Miki zaista može sve to da ostvari. Tada mu je Miki predložio da uzme pet, šest sveski i olovki, da pozove pet, šest prijatelja pa da zajedno sa njima pođe u šumu ali da im ne objašnjava zbog čega ih je pozvao. Saša im je dao po svesku i olovku rekavši im da se udalje jedan od drugog po desetak metara i da u sveskama napišu ko šta želi a da o tome niko ništa ne priča. Uradili su sve po dogovoru, prišli Saši i dali mu sveske sa svojim zapisima. Tada je Miki svima rekao ko je šta napisao. Neverica se ogledala na njihovim licima. Zatim je Miki zahtevao da ga i Saša i sva šestorica guraju da bi ga pomerili sa mesta. Nevericu je zamenio smeh. U blizini se nalazilo neveliko jezerce, duboko od prilike tri metra. Jedan od njih, koji se uzdao u snagu jer je bio najkrupniji i najjači reče:“Ne samo da ćemo te pomeriti, nego ćemo te baciti u jezerce da se malo rashladiš da ne bi umišljao da si svemoćan. Sigurno da postoji neki trik sa kojim si uspeo da pročitaš šta smo zapisali, ali u ovome nećeš uspeti.“

Saša je hteo da izgladi situaciju pa ih je zamolio da ne preteruju, da ga ne bacaju u jezerce, nego samo da ga pomere. I on je bio siguran da Miki u ovome neće uspeti. Svi su bili snažni a bilo ih je sedmorica na jednoj strani, a na drugoj Miki sam.“Izvolite prijatelji odmah možete da probate“ rekao im je Miki.

Sva sedmorica su mu prišla sa prednje strane, položili su ruke na njegovo telo i gurali svom snagom koju su imali u sebi. Gornji deo njegovog tela se povijao nekih desetak santimetara dok su mu noge bile čvrsto priljubljene za zemlju i nisu se pomerale ni jedan milimetar. Obliveni znojem, videli su da im je uzaludan trud pa su skroz iscrpljeni odustali. Tada se Miki još malo našalio sa njima: “Rekli ste da ćete me baciti u jezerce, pa kada vi niste uspeli u tome, evo ja ću sam to da uradim. Šta mislite kolika je širina ovoga jezera?“„Dužina je oko dvesta pedeset a širina oko šezdeset metara“– odgovoriše mu.“Imate zadatak da što pre obalom stignete na drugu stranu.“ Svi su složno otrčali i za par minuta bili tamo očekujući da vide još jedno iznenađenje koje im je priredio. Tada je Miki preko jezera pošao u njihovom pravcu.

Mnogi slučajni prolaznici i šetači koji su bili u blizini jezera su zastali da bi videli ovo nesvakidašnje čudo. Miki je lagano išao po površini jezera ne propadajući u vodu. Kada je došao do kraja, čuo se aplauz gledalaca. Divljenje je bilo na svim licima. Mnogi od njih su zastali da vide da li će videti još neko čudo ovog nepoznatog čoveka. Miki se tada obratio snagatoru koji mu je pretio da će ga baciti u vodu: “Šta misliš, za koje vreme možeš pretrčati dva kilometra?“

„Mislim da sam u punoj kondiciji i da mogu za osam do deset minuta“– odgovori mu.“A da li znaš sve šumske staze?“„Sve ih znam jer sam tuda hiljadama puta prolazio.“Da li ćeš se ljutiti da ti pokažem još jedan trik?“„Slobodno, baš sam znatiželjan.“„Ta znatiželja će te koštati trčanja u našem pravcu a mi ćemo meriti vreme“– govorio je Miki pružajući ruke ka njemu. Sada se na licima prisutnih ogledalo čuđenje i strah jer je njihov prijatelj odjedanput iščezao. Posmatrači sa druge strane jezera, nisu videli šta se desilo, ali su za nekoliko minuta videli krupnog momka kako juri u njihovom smeru.

Više im Miki nije demonstrirao svoje moći. Vraćali su se kući. Svi su želeli što više da saznaju i nauče od Mikija a on im je kroz smeh objasnio da su to energetski trikovi koje ne može izvesti kada on to poželi. To može uraditi jednom godišnje a to se desilo da bude danas.

Snagatoru jedna lekcija nije bila dovoljna pa je opet počeo da komentariše:“Ja mislio da si stotinama puta jači i sposobniji od mene, a sada vidim da je to samo jednog dana. Prihvataš li sutrašnji izazov – pobediću te ali te neću baciti u vodu.“

Miki se predao dopuštajući snagatoru da je izvojevao pobedu koju nisu vodili. Svi su se nasmejali pa se družina razišla svojim kućama. Saša i Miki su ostali sami. „Da li sam te dovoljno ubedio da mogu postići ciljeve i od Gennija naplatiti što ti duguje?“ „Ubedio si me da mnogo možeš, ali ne mogu verovati da ćeš uspeti da mu priđeš a kamo li da sa njim uradiš bilo šta. Miki, moraš shvatiti da Genni nije bilo ko. Ima nekoliko desetina svojih telohranitelja koji ga čuvaju kao oči u glavi, a obezbeđuju ga državna bezbednost i policija kao budućeg premijera Kazahstana. Kako ćeš ti uspeti da mu priđeš pored svih tih ljudi koji ga obezbeđuju?“ „Ja mu neću prići danju, mada mogu i tada.“

„Onda noću nećeš imati baš nikakve šanse. Svaku noć je oko njegove kuće raspoređeno dvadesetak stražara. Menjaju se na svaki sat. Ulicu i prilaz kući obezbeđuje državna bezbednost.“ “Da se ja i ti ne bismo raspravljali, da mi lepo legnemo da spavamo. Molim te da se ne uplašiš kada ti se budem u snu pojavio, a sutra ćemo pre mog polaska nastaviti ovaj razgovor.“

Pošli su svak u svoju sobu. Saša dugo nije mogao da zaspi. Stalno su mu pred očima bili događaji koji su se odigrali toga dana. Zbog tih događaja i hiljade različitih pitanja koje su mu se vrzmale po glavi, nije obratio pažnju na zadnju rečenicu koju mu je Miki uputio. U neko doba noći je počeo da ga hvata san. Činilo mu se da još nije najbolje zaspao kada je osetio da ga nešto pritiska. Pomislio je da sanja. Hteo je da se probudi, da se pomeri, da vrišti, ali mu ništa nije uspevalo. Osećao je kako ga neka sila sve više i više pritiska. Počelo je od nogu pa je nastavljalo sve više i više ne dozvoljavajući mu da diše. Kada je došlo do vrata, imao je osećaj da ga anakonda steže moćnim mišićima, ne dozvoljavajući njegovim plućima da udahnu ni zračak kiseonika. Pomislio je da je došao kraj i baš tog trenutka ga je ta sila napustila. Prvo se čuo hroptavi udisaj vazduha a zatim nagli skok iz kreveta. Čovek u mraku instiktivno juri ka svetlosti jer misli da mu je to spas od nepoznatog. Tako je i Saša skočio ka prozoru još nesposoban da ravnomerno diše. Otvorila su se vrata i u sobu je iz hodnika ušlo više svetlosti. Na vratima je stajao Miki. “Jesi li se mnogo uplašio?“– upitao ga je.

Ruke, glas i čitavo telo su mu podrhtavali tako da je jedva odgovorio:“Miki … Ja sam … Zamalo … Umro!“ “Rekao sam ti da se ne uplašiš kada ti se budem pojavio u snu” – odgovarao mu je Miki veoma blagim glasom prilazeći da mu pomogne da ponovo legne. Smestio ga je u krevet i nekoliko puta mahnuo rukama iznad njegove glave.

Veoma brzo je zaspao. Kada je ujutro ustao, Miki mu je opet par puta mahnuo iznad glave. Osećao se ošamućeno pa nije znao da li je sanjao ili mu se stvarno nešto desilo pa je o tome počeo da priča Mikiju. “Ne prijatelju, nisi sanjao. Ja sam to uradio, ja sam te smestio u krevet, umirio i naterao da spavaš.“„Miki, mene je strah od tebe. Mogao si veoma lako da me ubiješ. Da me nisi oslobodio još deset sekundi, ja bih verovatno umro!“ „Ne deset dragi prijatelju, nego samo jednu. Shvati da jedna sekunda odlučuje o životu i smrti. Baš u toj jednoj sekundi moj duh napušta žrtvino telo, ono nastavlja da živi ali se u mozgu formira nadljudski strah. Ja sam taj strah iz tvog mozga izbrisao i dopustio ti da se odmoriš spavajući. A sada mi reci šta si osećao kada ti se to desilo?“„Rečima se ne može opisati. Ne daj Bože da se ikada to ponovi!“

„Tebi sam dozvolio da spavaš i da se odmoriš, a šta misliš kako je osobi koju nekoliko noći uzastopno posećuje moj duh, ne dozvoljavajući joj posle toga da zaspi.“„Miki, ta osoba će sigurno poludeti od straha!“ Sigurno bi se to desilo ako ja dopustim. Šta misliš zbog čega sam ti sve ovo pokazao?“ „Verovatno da bi mi dokazao da su moći Izabranika veoma velike.“ “ To je tačno, ali sam želeo da te uverim da me Gennijevi telohranitelji i sva obezbeđenja ovoga sveta ne mogu osetiti a kamo li zaustaviti kada ga budem posećivao u noćnim satima.“

„Miki, on će uskoro postati premijer. Angažovaće sve moguće plaćene ubice da nas uklone samo da ne bi izgubio poziciju koja ga je stajala nekoliko miliona evra.“„Svestan sam da postoje hiljade raznih naoružanja ali ni jedno nije moćno kao ovo. Strah je u ovoj situaciji najjače oružje ovoga sveta. On se može braniti protiv hiljade neprijatelja koje vidi, ali protiv mene se ne može boriti jer me ni on ni njegovi telohranitelji ne mogu videti.“

„Kako će onda znati da treba meni da vrati ono što je moje?“„Neće ti on vratiti fabriku niti išta od imovine, ali ćeš se sa njim dogovoriti koju sumu novca treba da ti isplatiti.“

„On sa mnom neće da priča. Evo, tri godine nismo progovorili ni jednu reč. Napisao sam mu hiljade poruka a on je samo na jednu odgovorio da je mnogo zauzet i da nema vremena.“

„Sada će imati vremena i on će tebe moliti da se dogovorite. Ja ću prvo imati duhovni kontakt sa njim, a onda ću ga naterati da se dogovori sa tobom.“

„Joj Miki. Nešto mi govori da će biti tako, a ja još ne smem u potpunosti da verujem i da se radujem da će se to ostvariti.“„Ne brini. Od tebe su mi potrebni podaci o njemu i i podaci o svim članovima njegove porodice.“„Sve njegove podatke znam, ali ne znam podatke o njegovoj porodici.“ „Moraćeš sve to da pribaviš i da mi pošalješ imejlom, a ostalo je moja briga.“

Tada se Miki vratio kući a Saša je ostao sa svojim brigama i nadama da će u svemu uspeti. Za nekoliko dana je nabavio podatke o svim članovima Gennijeve porodice, poslao ih Mikiju a on je počeo da ostvaruje duhovni kontakt.

Saša je razmišljao koju sumu novca da odredi s obzirom da je firma njegovog nekadašnjeg ortaka sada bila jedna od najpoznatijih u Kazahstanu. Moraće kasnije i o tome da se konsultuje sa Mikijem. Posle toliko godina provedenih u patnji i iščekivanju nečeg nemogućeg, mogao je sebi da kaže da se nada sigurnom uspehu. Bio je jako nestrpljiv i po nekoliko puta je u toku dana zvao Mikija. Želeo je da sazna šta ima novo, ne shvatajući da Miki sada vodi njegovu borbu i da je teško da u potpunosti preuzme njegovu ulogu. Da bi to postigao, bio mu je potreban četrdeset i jedan dan. Saša je pak, zbog osoba koje su se interesovale za masažu, imao izgovor da ga stalno poziva da dođe. Mislio je, ako mu je bliži, da će brže ostvariti njegove želje. Dogovorili su se i Miki je ispoštovao dogovor.

Završio je razgovore sa novinarima i uputio se drugi put ka Saši ili ka stazi koju mu je sudbina predodredila.