Текст книги "Izabranik. Borba duhova"

Oni odoše, a nedugo posle toga dođoše prađed i njegova porodica kući. Miljenko dođe i sve potanko ispriča mome prađedu. Prađed mu tad objasni da će oni ostati kod kuće i da će ubrzo otići do Plava da ispune Kadijinu zapoved. I zaista su pošli posle nekoliko dana, ali su umesto kod Kadije otišli kod jednog rođaka i kod njega se zadržali do predveče. U povratku su prošli pored Kadijine kuće. Podobro je pao mrak kada su tuda prolazili. Đed je opet sa nekih stotinka metara pružio ruke ka Kadijinoj kući. Otud se čuo vrisak užasa. Oni su nastavili put, a u Kadijinu kuću su nagrnuli paše, veziri i vojnici.

Kadija se kleo da mu se u toku namaza pojavio Prorokov duh i da mu je naredijo da nikako ne dira Mitrovog sina. ‘Vjerujte mi da je Prorok reka da će nam se brzo carstvo raspasti, tako da će mnogi od nas ostati ovđen. Paše i veziri, šta činimo raji, to će nam raja i vratiti’. Posle ovih vesti svi odoše tužni i pokunjeni.

Od tog dana i,Besni Selim’’ kako je narod zvao Selim pašu, ponašaše se mnogo pristojnije. Ni mog đeda i pređeda više nisu dirali.

7

Tako prođoše i tih nekoliko godina do početka Prvog svetskog rata. Propade Turska imperija, ali se nad svetom nadvila druga muka i problem. Opet je pećina koju je moj đedo otkrio odigrala ključnu ulogu za očuvanje naše porodice. Prođe i taj rat. Dođe vreme obnove. Iscrpljenom narodu ne osta ništa drugo nego da se upregne u neprestane poslove i da na taj način zemlja opet stane na noge. Odmah posle rata, odluči prađed da oženi moga đeda. Tada je bio običaj da se devojke udaju po preporuci. Tako su neki naši rođaci došli kod moga prađeda dogovarajući se da isprose Maru, koja bijaše prva žena moga đeda. Isprosiše je i oženiše moga đeda iako se on o tome ništa nije pitao. Živeo je sa tom baba Marom deset godina, ali sa njom nije imao dece. Jednom prilikom sam ga pitao zašto je sa njom živeo deset godina, iako je kao vidovit mogao da zna da sa njom neće imati dece. Đedo mi je odgovorio da je on to osećao, ali se svim silama trudio da to potisne i da stvori osećaj komande svesti da će dobiti dete. Zavoleo je, jer je bila lepa kao anđeo Božiji i svoje je moći usmerio ka tome da ona zatrudni. Tada još moj đed nije pravio meleme za razne bolesti, još nije koristio sposobnost vidovitosti da bi s tim moćima sastavio trave koje će pomoći kod raznih oboljenja, nego je samo koristio moći usmerenja svesti. Sve je bilo uzalud. Baba Mara ne mogaše nikako da ostane trudna. Videvši svoju manu, ona odluči da napusti moga đeda i ode ostatak svog života da provede u manastiru. Žalio je moj đedo za njom. Pokušao je da je odgovori od njenog nauma, ali ona beše nepokolebljiva u svojoj odluci. Patio je dugo. U svom bolu, jednoga dana reče svom ocu: ‘Tajo, oženiću se još jedanput i dobiću svoju đecu, ali ću se tajo poslije rata posvijetit i pronajću taki melem koji će pomoć mnogijem ženama koje ne mogu imat đece.’

‘Koji rat sine Bog s’tobom? Samo što se rat završio. Još nijesmo dobro stali na noge, a ti jopet pominješ rat. Nemo sine, kumim te Bogom da te ko čuje!’

‘Tajo, ja sam ovo tebi reka a viđećeš da će ovi rat koji dolazi bit mnogo veći i razorniji no ovi što je bio. Proć će tajo još mnogo godina ali to nećemo moj da izbegnemo.’

Tako i bi. Đedo se oženi i dobi prvo ćerku Radmilu pa sina Miša i jos jednu ćerku Borku. Onda mu se dve i tri godine pre rata odmoriše roditelji. Prvo otac pa onda majka. Posle njhove smrti moj đedo prionu da obezbedi što više pećinu jer vikaše: ‘Ona će nam biti važnija no kuća, jer će nam kuću zapaliti.’ Krišom je tamo unosio drva, brašno, kukuruz, so, šećer i još mnogo potrepština koje će im biti neophodne u teškim danima koji dolaze. U pećini je bilo prostora za vise od dvesta, trista osoba, ali je bilo malo vode koja se slivala sa svoda i koja je bila dovoljna za tridesetak do četrdeset osoba. Potok nije bio daleko, pa je moj đed skupljao dosta flaša. Tada je počeo da ide od kuće do kuće i od svih je tražio da mu pozajme po pedeset do sto kilograma kukuruza, pšenice, ovsa pasulja, krompira, kupusa… Ljudi su mu davali šta je ko imao a on je sve to beležio u svesku i potajno ubacivao u pećinu. Uzimao je od ljudi suvo meso, čvarke, kobasice i sve ostalo što je moglo da se smesti u pećinu. A onda dođe naređenje da se svi muškarci stariji od osamnaest godina prijave u vojne centre, jer se Švabo sprema da nas napadne. Tada moj đed pozva sve stanovnike sela na zbor i reče da se spremaju teška vremena i da će mnogi izginuti. On se potrudio da od svih njih pozajmi sve što se moglo pozajmiti i da će im sada to sve što je pozajmio biti zalog za opstanak njihovih porodica. Ljudi će morati da ratuju ali će starci, žene i đeca moći da se sklone u tu pećinu koja je maltene tu u sred sela a za koju niko od njih ne zna. Prvo su pomislili da on priča neke gluposti, ali kad ih je poveo i pokazao im pećinu, svi su zanemeli.

‘Ljudi, bilo bi dobro da pokoljemo stoku, da sve osušimo i da ostavimo svojim porodicama, jer ako ostavimo stoku, drugi će nam ih poklati.’

Tada se ljudi užurbaše i poklaše svoju stoku, a onda malo prosušiše meso i sve to složno doneše u pećinu. Tada su svi složno pošli da brane svoju domovinu. Drugi je rat, kao što je i rekao moj đedo, bio mnogo veći i razorniji nego Prvi. Ginulo se na sve strane. Nije bilo dana da nečija majka ne zakuka. Seljaci se organizovaše pa postaviše straže i pod budnim okom obrađivaše zemlju. Đe đe se održalo po nekoliko kokošaka koje su se raskvocale i svaka je vodila po deset i više pilića. Bilo je i nešto koza koje su u odsustvu ljudi prosto podivljale. S vremena na vreme, kada bi Arnauti preko Čakora krenuli da pljačkaju, naši bi seljaci brže – bolje pobegli u pećinu, vodeći računa da nikako ne odaju to svoje, života vredno sklonište.

Mukotrpno prolazaše godina za godinom. Sve kuće u selu zapališe, ili švabski vojnici ili razni lopovi i odmetnici, ali nikom ne pođe za rukom da otkrije pećinu. I tako se starci, žene i đeca sačuvaše od ratnog pogroma. Mada mnogi od tih, starijih osoba, a i od nejake đece ne dočekaše kraj rata. Mnogi ratnici, vojnici naše domovine, ostaviše kosti po raznim bojištima. Na kraju tog ratnog vihora koji trajaše pet godina, od bataljona vojnika koji su pošli da brane domovinu, vratiše se samo njih petnaestak. Opet su svi složno krenuli da obrađuju zemlju i da obnavljaju domovinu. Deca, odrasli, starci, svi su složno i zdušno pomagali jedni drugima, a naročito porodicama koje su ostale bez domaćina kuće. Tuga se polako zaboravljala jer su se rađali novi naraštaji. Deca su opet počela da ispunjavaju domove. Nastupilo je vreme oskudice i gladi. Došla je Titova vlast i Komunistička partija Jugoslavije. Bratstvo i jedinstvo. Odjedanput smo postali braća sa onima koji su do juče krali i ubijali članove naših porodica. Doneti su zakoni koji se mnogima nisu sviđali, ali narod kao narod – tu ništa nije mogao da izmeni. Mnogi su i posle rata izgubili glavu samo ako bi se požalili na sistem Titove vladavine. Pored mnogih drugih naređenja, izdato je naređenje da se obavezno prijavljuju vidoviti ljudi ili osobe koje gledaju u šolju. Tako je moj đedo bio prinuđen da svoje sposobnosti i vidovitost nikome ne pokazuje. One nisu nestale, ali ih je on počeo usmeravati na drugu stranu. Mesto gde je živeo, čista priroda i neprestani dotok čiste energije, učiniše da se njegova moć mnogostruko uvećala. Tada je počeo pažnju da usmerava na moć razvijanja mozga, sposobnost koju mu je kao Izabraniku u naslestvo ostavio njegov đedo. Počeo je sa tim moćima da usmerava svest ka raznim travama, to jest da traži u kombinaciji više trava lekovitost za mnoge bolesti. Držao bi određenu travu po nekoliko sati, neprestano gledajući u nju i posle toga ili posle određenih otkrivanja u njegovoj svesti, on bi tu travu ili odbacio, ili bi je sklonio i počeo da zapisuje recepte za meleme koje mu je njegova svest otvorila.

Prolazili si i dani i godine a on je marljivo radio i sastavljao recepte za meleme koji će izlečiti mnoge neizlečive bolesti. Pored melema koje je sastavljao, svakodnevno je vežbao proces razvijanja mozga. Zbog nedostatka pravih komunikacija sa ljudima, on je bio prinuđen da te opite isprobava na životinjama. Mnogo puta se čudio sam sebi sa koliko procenata uspešnosti mu to polazi za rukom. A onda je počeo da zapisuje koliko mu puta neće poći za rukom u toku jednog meseca da izvrši komandu svesti nad nekom životinjom. U prvim mesecima nije uspeo jedanput, dvaput ili najviše tri puta. A onda je, par godina, postizao stopostotne rezultate. A onda je, da niko ne zna, odlazio na pijac gde uvek ima gužve i te svoje moći počeo da isprobava na ljudima. Ušao bi u kafanu da ruča i tamo za trenutak svoje moći usmerio na konobara. On bi odnosio pića i hranu osobama koje mu to nisu naručile. Onda bi, kada bi se vlasnik kafane dovoljno iznervirao, počeo da usmerava moći ka njemu, a ovaj bi onda krenuo da sam služi nezadovoljne goste. Pun samopouzdanja, sa rečima izvinjenja, vlasnik bi radio, a kad bi i on počeo da greši, ljudi su se grohotom smejali i nesu obraćali pažnju sa čim su usluženi. Onda bi usmerio svest na nekog gosta koji je pio samo sokove, a on bi počeo da se povodi kao da je najpijaniji na svetu. Ljudi bi se još više smejali, ali niko nije mogao da dokuči ko je inicijator svih tih šala. Dešavalo bi mu se da počne da usmerava svest i da onda počne da oseća šta ta osoba misli. To osećanje mu je bilo novo i bilo mu je mnogo interesantno. Počeo je sve više da ga upražnjava. U početku nije imao stopostotni uspeh. A onda je u tome postizao izvanredne rezultate i što je najčudnije, primetio je da može da čita misli svakoj od prisutnih osoba na koje bi usmerio svest. Mogao je da im pročita misli, a mogao je da im naredi da izvrše njegovu volju.

Sve češće je vežbao i moći da govori tuđim glasom, a da ne otvara usta. Usavršio je i moć, da ako počne da misli o nekim osobama, te osobe obavezno za dan – dva dolaze da ga posete. Nisu znale razlog, ali bi govorili da ih je naka sila naterala da dođu.

Nikada nije zaboravio, kada je, dok je bio u manastiru, usmerio svest ka štapu kojim ga je Vladika tukao. Tada se taj štap, po mišljenju svih prisutnih, istrgao iz Vladikine ruke i počeo da udara po vladiki. Niko tog trenutka nije ni pomislio, da je istrgnuti štap, i udarci koji su se sručili na Vladikina leđa, delo nemoćnog dečaka, koji je bio zavezan ispred njih. Nastavio je sa tim. Počinjao je da podiže i pomera razne predmete a da ih nije ni prstom dirnuo. Vežbao je i verovao da do pravih rezultata jedino tako može da se dođe.

Velikom upornošću, on je dolazio do ostvarivanja ciljeva za koji ljudski um još nije mogao da pojmi da postoje, a kamoli da ih je moguće ostvariti.

8

Eto, to je neka priča o mom đedu. Moram opet da pomenem moju babu Đurđu, jer je ona bila rođena sestra moga đeda, a majka moje majke Dare. Moj đedo je živeo u selu Velika, a moja baba Đurđa se udala u Ljevošu. To prelepo selo se nalazi na Kosovu. Ugnežđeno ispod Volujka i Pakljine a iznad Pećke Patrijaršije, beše poslednje odmaralište putnika koji su preko Rugovske klisure krenuli put Crne Gore. Tada beše običaj da roditelji daju deo imanja ženskom detetu, kako bi pomogli ako ona teško živi. Kao što rekoh, par godina pre rata, kada im se roditelji odmoriše i kada im dadoše poslednju daću, tada moj đedo reče mojoj babi: ‘Slušaj Đurđa, ostasmo bez roditelja, ali da su nam ostali živi i zdravi. Da da Bog da se bratski slažemo i volimo dok smo goj živi. Sestro moja, ide vrijeme đe će se mnogo ratovat i ginuti. Ova su ti vrata i ovi dom vazdan otvoreni, jer je ovo i tvoj dom. Znam sestro da za vrijeme života našijeh roditelja nijesmo podijelili ovu imovinu te imamo. Evo sad ostasmo bez njih, a ja i ti smo brat i sestra, pa ti velim da zovnemo odbornika sela pa da ja i ti uz njegovo i prisustvo drugijeh svjedoka podijelimo ovo imanje te nam je od roditelja ostalo.’

‘Dobro brate, kad veliš tako, ti ondak zovi odbornika i dva svjedoka i tako ćemo učinjet.’

Dođoše ljuđi i moj đedo im ispriča da ih je zvao da prisustvuju podeli imanja između njega i njegove sestre Đurđe. Tad moja baba reče: ‘Slušajte ljudi. Znam da ima dosta sestara koje od braće uzimaju dijo i znam da vas je moj brat zato zva, ali vam ja ovog trenutka velim da svi čujete i da se ove riječi ne mogu povrgnuti. Ja od mojega brata neću uzet babovinu ni koliko se može na opanak zalijepit.’

Niko ni riječ ne progovori a ona nastavlja: ‘ Brate moj, ko što sam veliš, dolaze zla vremena. Ako mi se što ne daj Bože desi, onda na moje ćerke gljedaj ka da su tvoja đeca, a što se zemlje tiče, neka ti je sa srećom nasledstvo i babovina.’

Ljudi popiše po rakiju i kao svedoci odoše svako svojoj kući. Nasledi moj đedo sve. Moja se baba vrati na Kosovo i više se do posle rata ne vide sa bratom. Posle rata nastupi kriza. Nema hleba ni ostalih namirnica. Moj đedo natovari dva konja i donese mojoj babi dva džaka pšenice i dva džaka žita. Doneo je u tršelj suvoga mesa, pasulja i drugih namirnica koliko se može na konje natovarit. Dođe kod svoje sestre i zeta i to im predade. To im je sačuvalo porodicu jer nijesu imali šta da jedu. Mara, moja tetka stasala za udaju. Đevojka preko dvadeset godina, a moja majka Dara još detence. Posede moj đedo kod njih dva tri dana pa se onda vrati svojoj kući. Prolazi vreme. Udade se moja tetka Mara. Ostade još moja mama u kod svojih roditelja. Poraste i ona napunivši petnaest godina. Već tada, iako beše devojčurak, počeše da je traže sa svih strana. A ona, dete ko dete, razgovaraše sa svojom majkom: ‘E vala majko, ja ti se neću udavat ovako na neviđeno, kao što rade ove po selu. Dođu, isprose devojku, a ona momka, to jest svog muža, nikad nije ni videla i sa njim nije progovorila ni reči. Ja ću, majko, prvo sa svojim budućim mužem popričat, pa ako mi se svidi, ja ću mu reć da dođe da me prosi i onda ću se udati za njega.’

‘E moja ćerko ‘– govoraše joj majka, ‘vidiš li sine da je rat pokosio svu mladež a Šiptari čim čuju za naku mladu devojku, oni vrebaju da je otmu, pa zbog toga roditelji daju decu i starijim osobama, samo da bi sačuvali čast i obraz familije, a da im dete ne bi palo u Šiptarske ruke. Zato se sine ide po preporukama. Ako je neko momče od poštene porodice za ženidbu, onda kod njih dođe provodadžija, ispriča im za tu i tu devojku i ako se oni odluče, onda odu i isprose je. Posle su i mladoženjina i mladina kuća dužne da časte provodadžiju, jer je on, ili ona, bio posrednik tog braka. A to ćero da se ti upoznaš sa nekim momkom, pa da se sa njim viđaš i da se sa njm dogovaraš dal da dođe da te prosi ili ne, to će ćerko možda biti u neko buduće vreme, ali zasad od toga nema ništa.’

Padoše u vodu sve iluzije i maštanja moje majke. Kao i svakoj devojci u to vreme, tako se i njoj pred njen šesnaesti rođendan pojavi prosac iz cenjene i bogate kuće Lazovića. Ona o tome nije htela ni da čuje, ali je niko ništa nije ni pitao. A provodadžija – njena rođena sestra Mara. Ona priča, objašnjava i garantuje za tu cenjenu porodicu, a moja baba i deda pristadoše da udaju svoju ćerku. Dadoše reč. Dogovoriše se kada će biti svadba a prosci se srećni i zadovoljni vratiše svojim kućama. Sutradan se na vratima kuće pojavi moj đedo. Opet je doneo mesa od divljači, krompira, pasulja, pšenice i kukuruza. Uđoše u kuću. Moja baba mu poče objašnjavati šta je sve bilo, kako su dali reč i da se sada čeka vreme do njene udaje. Moj đedo uze sestričinu u krilo i mazi je po njenoj dugoj kosi, pa je teši: ‘Nemoj se ćerko moja nervirat. Što ćeš. Takva je sudbina. Znam ćerko da ga sada ne voliš, al će doć vrijeme da ćeš toga čoeka voljet više no samu sebe. Nemo brinut ćerko moja, sve će to doj na svoje mjesto.’

Moja se majka umiri i izađe iz kuće da bi dopustila starijima da razgovaraju.

‘Moja sestro, poče moj đedo, ne mogu ti reć koje su me muke spopale. Znam da ste dali riječ i da je ne možete pogazit, jer svi znamo da bi to bilo ravno samoubistvu, znam da si dala dijete u najbogatiju i najugledniju porodicu na Kosovu, ali znam da će se na to momče sručiti sve muke i tereti ovoga svijeta i da će ti ona sa njime mnogo teško živjeti. ‘

‘Brate, molim te nemoj me plašiti, jer ako to bude, ja ti preživjeti neću!’

‘Bogme sestro, dok mu je živ otac, a on je stub te porodice, do tad će biti sve u redu a posljen njegove smrti biće njihova propast. Daj Bože da ne bude kao što se meni prikazalo.’

Provedoše opet dva – tri dana zajedno dogovorivši se da se opet vide prvoga maja kada su se sa prijateljima dogovorili da bude svadba. Đedo ode svojim putem a baba i deda ostaše sa svojim mislima. Dođe i prođe svadba. Moja majka se preseli u novi dom. Sve je u početku bilo kao u bajci. Činilo se mojoj majci da je mog oca zavolela više od svog života. Kako i ne bi kada je bio vredan i pažljiv, tako da je imala osećaj da bi joj svakog trenutka dao srce iz njedara. Neizmerno je voleo i sa njom se u svemu slagao. U svemu beše među najboljima. A kada bi zapevao svako bi sa oduševljenjem slušao njegov milozvučan glas. Nije se mogla izmeriti njihova sreća kada su dobili prvoga sina. Njegov otac Sretko dočeka trenutak da dobije unuče a onda se, posle duže bolesti, preseli na onaj svet. To beše prva žalost za celu porodicu. Prođe malo više od godišnjice njihovog oca, kada se Olga, najstarija tatina sestra, udade za Albanca. Taj šok moj otac nije mogao da podnese. Svuda je tražio da ubije svoju sestru da bi tako sačuvao čast svoje porodice i plemena. Uzalud. Nigde je van kuće nisu puštali. A moj otac, večito nasmejan i raspoložen, postade ćutljiv i povučen. Njegov bol, mržnja i želja za osvetom prema sestri Olgi se ne stišavahu iako prođe više od mesec dana. A onda, kao grom iz vedra neba, dođe glas da mu se i druga sestra, Natalija, udala za Albanca. To ga je skroz dotuklo. Više niko sa njim nije mogao da priča. Počeo je sve češće da se opija. Često bi, dok je bio trezniji, dolazio kod mame koja je bila trudna i pred njom plakao zbog tako zle sudbine koja ga je zadesila. Nekako u to vreme kada su kod njega bile najveće krize, prvo umrije majkina majka, a nedugo za njom i njen muž Sreten. Valjda ih je ubila nervoza zbog proročanstva mojega đeda koje se počelo ostvarivati. U drugom maminom porođaju na svet dođe prelepa devojčica. Mislila je da će ga to umiriti i obradovati i da će se opet vratiti starom načinu života. Beše uzalud. Opet je moja majka zatrudnela i rodila još jednog sina. Ni to dete ih nije zbližilo. Jednoga dana, dok se moj tata bavio seoskim poslovima, u njihovu kuću dođe neki rođak i ispriča očevoj majci, a mojoj babi, da se sreo sa njenom ćerkom Natalijom i zetom Nazifom. Reče da su ih sve pozdravili, da su poručili da bi bili presrećni ako bi ih moja baba primila u kuću. Baba mu reče da im prenese da će ih verovatno primiti samo da porazgovara sa ostalim članovima porodice. Kada je to baba, uveče dok su svi bili u kući pomenula, moj tata se zamalo nije šlogirao. Da je mogao, tog trenutka bi ubio majku, brata i preostale dve sestre jer su ga ubeđivali da život mora da ide dalje i da treba da se pomire. Nastade svađa i otac na kraju zapreti – ako dođu, on će ih poubijati usred kuće! Baba se naljuti i reče da ako on ne poštuje njene odluke, onda će ga ona izbaciti iz kuće. Te noći je prvi put udario moju majku. Onda je izašao i nije prespavao u kući. Ni sutradan ga nije bilo. Došao je kasno uveče i kao lopov se uvukao u svoju rođenu kuću. Nije bio pijan. U večernjim satima, u tišini sobe, pokušao je sa mamom da izgladi odnose. Mama je u početku bila ljuta, a onda je popustila i sa njim počela da priča. Dogovorili su se da im je tu, u krugu porodice život nemoguć, da će porazgovarati sa svima i zatražiti da se podele, da će uzeti svoj deo na kojem će napraviti kuću, u njoj će živeti sa svojom porodicom i u njoj primati onoga koga on hoće.

Kada je ujutro to pomenuo pred majkom, bratom i preostale dve sestre koje su bile neudate, tada je opet nastala svađa. Njegova majka je uletela u sobu gde su spavali i počela kroz prozor da izbacuje garderobu i stvari koje su moji roditelji stekli u toku svog braka. Nije želela više ni jedan dan da provedu pod istim krovom. Izbacila ih je iz kuće a zemlju nije želela da podeli dok je ona živa. Beše lepo vreme i oni su se, nemajući gde drugo, smestili ispod jedne stare šljive. Tu su proveli nedelju dana. Kao i u svakom selu tako se veoma brzo proširio glas o svađi majke i sina. Svi su se nadali da će to veoma brzo proći i da će ga baba pozvati pod kućni krov. Ako ne zbog njega, a ono zbog troje male dece. To se nije desilo. Tata je svuda tražio stan. Posle sedam dana provedenih pod vedrim nebom, prebaciše to malo garderobe i stvari i odoše da stanuju kod kume. Tata je, sa nešto malo novca koje je uštedeo, kupio kod jednog rođaka plac od osam ari. Na njemu je marljivo radio i počeo da gradi kuću. Retko kad bi popio po čašicu – dve. Opet se okrenuo porodici ali i dalje kod njega nije bilo one vedrine i raspoloženja. Mnogo je radio trudeći se da tu kućicu pošto – poto završi pre zime. Tada je mama bila trudna sa mnom. On sa članovima svoje porodice nije uopšte komunicirao. Jednoga dana, pred kućom koju građaše, dođe nekolicina njegovih rođaka, koji pojedinačno nisu smeli da mu kažu ni jednu ružnu reč, ali su ovako u grupi svi bili hrabri i počeše da ga izazivaju. Tako su ga do samog kraja avgusta svakodnevno izazivali i svađali se sa njim. Govorili su mu kako bi oni da su na njegovom mestu odavno završili tu dramu, kako bi poubijali i sestre i zetove ne dozvoljavajući im da se šire po njegovoj očevini, dok on živi kao poslednji bednik. Pod uticajem tih rasprava i neprestanih svađa, on opet poče da pije. I opet je počeo, ni krivu ni dužnu, da tuče moju majku. Nervoza koju je trpeo od svojih rođaka učini da i on postane nervozan i razdražljiv. Majka sa njim nije mogla da progovori ni jednu lepu reč. Sudbina učini da se jednog pazarnog dana na pijaci susretne sa svojom sestrom i zetom. Pod uticajem neprestanih svađa sa rođacima, u njemu proključa krv i on napade zeta. Izbi takva tuča da su svi mislili da će ga golim rukama rastrgnuti. Odnekuda se stvori policija i uz pomoć nekolicine dobrovoljaca nekako istrgnuše zeta iz njegovih ruku. Milicioneri uzeše izjave od nekoliko svedoka a njega momentalno odvedoše u zatvor. Sutradan ga sprovedoše sudiji. Pretila mu je zatvorska kazna od par meseci, ali ga sudija oslobodi uz obrazloženje da je njegov zet dao izjavu da je on kriv a da mog oca oslobode.

Izašao je iz zatvora sa toliko gorčine u duši da mu se činilo, ako bi ga đavo liznuo, otrovao bi se od njega. Posle ovakvog gesta njegovog zeta, odlučio je da mu se više neće svetiti, ali je doneo još jednu, za njega pogubnu odluku: piće, i na taj način će ubiti samoga sebe. Od tog dana je svakodnevno pio. Retko kada je bio trezan. Kada bi bio iole trezan, majka bi pokušala da ga urazumi a on bi je tada tukao. Kao da je svu mržnju i bes koji je osećao prema sestrama, iskaljivao na njoj. To više nije bio šamar, to su bile batine koje se nisu mogle podnositi. A onda, krajem oktobra, kada je mama ušla u osmi mesec trudnoće, on odluči da je povede kod njenog ujaka a moga đeda i da je tamo ostavi da se porodi. On će se brinuti za moju braću i sestre. Opirala se ona, ali je sve bilo uzalud. Neko mu je ubacio u glavu da su se njegove sestre udale za Albance zato što se on oženio sa njom, a ona je poreklom Crnogorka.

Jednoga jutra oko tri sata posle ponoći ili u sami osvit zore, pri samom kraju oktobra, oni krenuše put Crne Gore. Prethodni dan je bio vedar i sunčan, pa je moj otac računao da će takav biti i naredan, mada se u planinama nikada sa sigurnošću nije moglo računati da se vreme neće promeniti. Prvo su išli peške a posle nekoliko kilometara, zato što je mama bila trudna i nije mogla da izdrži, tata je pope na konja i oni nastaviše dalje. Kako prolazaše vreme, tako i oni sve više odmicahu i sve se više približavahu Čakoru. Od Čakora do đedove kuće ima još trinaest kilometara, ali se ide niz brdo pa se brže napreduje. Nisu se mogli tačno orjentisati, ali od prilike na jedan kilometer pre nego što se popeše na Čakor, poče padati sneg. Prvo po malo, a onda sve više i više. Bilo im je mnogo teže da napreduju u ovakvim uslovima, ali oni nastavljahu. Tati, jer je hodao pored konja, nije bilo hladno, ali je mama, koja je sedela, cvokotala zubima od hladnoće. Na par kilometara od kuće, moj đedo je izašao da ih dočeka i poneo ćebad da bi mogao da zaštiti i ogrne mamu. Pokri je i oni nastaviše put kuće. Đedo je osećao muke koje su razdirale dušu moga oca i nije hteo razgovorom da ga provocira. Počeše da pričaju i moj đedo pokuša da mu usmeri naređenje svesti. Nije mogao da objasni da li je u pitanju bio sneg ili nadolazeći bol koji je osećao kod mame ili prevelika doza gorčine u očevoj duši, tek njemu ne uspe da postigne šta je želeo. Računao je – kada uđu u kuću, kada sednu da se odmore, da će bez ikakvog problema uspeti da kontroliše njegove postupke i da će uspeti da izda naređenje njegovoj svesti. Da ne bi ćutali dok pešače, moj đedo ga nehte prekorevati zbog ovog dolaska nego ga ispitivaše o kući, stoki i ostalim manje važnim stvarima. On mu je odgovarao preko volje, pa ga na kraju đedo upita: ‘Sine. što te je toliko otrovalo? Zašto sine truješ i svoju i dušu svoje porodice? Namjera mi je, sine, da ti pomognem, da iz tvojega srca izbačim čemer i da izliječim tvoju ranjenu dušu.’

Taj razgovor je vođen na par stotina metara od kuće. Računao je da će blagim rečima probiti oklop njegove patnje. Međutim, moj otac, pun gorčine, ne slušaše njegove reči nego poče da se raspravlja. Reč po reč i rasprava, zbog grubosti moga oca, pređe u svađu. U toj svađi đedo nije učestvovao, slušao je njegovu viku i tako stigoše pred kuću. Izašla baba, tetka i ujko pa zajedničkim snagama pokušavaju promrzlo telo moje majke da spuste sa konja i unesu u kuću. Đedo je sve vreme bio smiren pokušavajući da smiri tatu koji je neprestano vikao i svakog od njih optuživao. Ni jednog trenutka nije hteo da optuži samoga sebe. U trenutku kada su mamu spustili sa konja, on se pope na njega. Đedo uhvatio dizgine i ne dopušta da krene. Računa, samo da uđu pod kućni krov pa će uspeti da mu usmeri naređenje svesti i tako mu pomoći. A kada mu jednom pomogne, znao je, onda će mu pomoći do njegovog konačnog ozdravljenja. Međutim, otac trgnu uzde, konj poskoči a moj ga đedo nemajući kud, pusti. Pokušao je da usmeri svest na konja, ali mu zbog bola koji je osetio kod svoje sestričine ni to nije pošlo za rukom. Tata je krenuo nazad iako je sneg bio skoro do konjskog stomaka.

U kući se svi uzmuvali jer je majka bila skoro u bezsvesnom stanju. Promena temperature je na nju loše uticala tako da je jedva disala. Tada uđe moj đedo i reče da otvore prozore. Hladan vazduh ispuni prostoriju dok se na šporetu grejala voda. Napunili su nekoliko flaša sa mlakom vodom i stavili ih do maminog tela koje je bilo pokriveno sa par ćebadi. Onda su u drugih nekoliko flaša stavili malo topliju vodu i tako su, na svakih petnaest – dvadeset minuta stavljali flaše sa sve toplijom vodom, dok se soba napunila hladnim planinskim vazduhom. Na taj način joj je omogućeno da lakše diše i da ne padne u nesvest. Tek posle dva sata neprestane borbe za život, moja majka se umiri i poče ravnomerno da diše. Zaspala je. Moj đedo reče da spreme još tople vode jer će se mama, kada se probudi, poroditi. Borba za njen život se nastavlja. Svi su znali da on ne priča bezvezne priče, ali niko osim njega nije znao koliko će biti teška borba da preživi. Posle pola sata, oštar bol probudio je moju majku. Vrisnula je. Kao što se bol iznenada pojavio tako je iznenada i nestao. Nakon petnaest minuta, još jači i još prostrelniji. Kao da joj je neko zabo nož u stomak. Probadajući bolovi su bili sve češći i češći i ona, na kraju, poče da gubi svest. U datom trenutku joj đedo snažno pritisnu stomak i ona prodorno vrisnu a onda se iz njenog međunožja začu dečji plač. Đedo preseče pupčanu vrpcu.

Mene spustiše u neki improvizovani krevetac i opet svu pažnju usmeriše ka mami. Nisu obraćali pažnju i nikom nije smetalo što ja plačem. Đedo je spustio ruke na moju majku i svim silama se trudio da joj pomogne. Verovatno njen mozak, zbog napetosti koju je izazvalo odvajanje od dece, optužbe da je ona kriva za udaju tatinih sestara, nije mogao više da izdrži, pa je, kako to narod kaže, nešto puklo u njoj. Pala je u neku vrstu kome. Čula je, razumela sve šta joj govore, ali ona nije mogla ni jednu reč da kaže. To stanje je potrajalo desetak dana. Meni su, u tom vremenu, davali razblaženo kozje mleko kada bi se rasplakao. Kasnije su mi pričali da me je đedo posle porođaja uzeo u naručje i rekao: ‘Živeće moj Parapanac.’

I kasnije me je đedo zvao Parapanac. Đedo je upotrebio sve svoje isceliteljske moći i mami je ubrzo bilo mnogo lakše. Kada se sve primirilo, moj đedo je obratio pažnju na nekoliko sitnica koje je zapazio onog dana kada je tata doveo mamu kod njih. Desilo mu se, ili zbog snega koji je padao ili zbog bola koji je osetio kod mame, da nije mogao da usmeri komandu svesti na tatu, a kasnije ni na konja, pa se sada posvetio rešavanju tog problema. Izdvojio se iz kuće i počeo da vežba. Hladnoća mu nije smetala da postigne željeni cilj. Konačno je i u tome potpuno uspeo. Znao je da mu je jedino mesto odakle nikome ne može usmeriti komandu svesti ili gde mu se neće pojaviti moć vidovitosti, poljski klozet. On se nalazio nekih pedesetak metara daleko od kuće da se tokom leta od njega ne bi osećao smrad. Mnogo puta je đedo iz njega pokušao da usmeri komandu svesti ili da mu se pojavi vidovitost, ali mu to nije polazilo za rukom. Tada mu se pojavio njegov đedo Dimitrije koji je bio prethodni Izabranik, objasnivši mu da se uzaludno muči jer otud neće moći ni da usmeri komandu svesti niti da mu se prikaže bilo koja slika vidovitosti. Taj dar koji poseduje je Božiji poklon i on, kao prosvećena ličnost, sa tako prljavog mesta ga ne može ni upotrebljavati ni kontrolisati.

Posle desetak dana, mama je već bila svesna svega što se dešava oko nje a i ona je učestvovala u razgovorima. Sve češće me je uzimala u naručje. Počela je i da me doji, ali nije imala dovoljno mleka pa su nastavili da mi daju razblaženo kozje ili kravlje mleko.