Текст книги "Izabranik. Borba duhova"

14

Toga sam dana čuvao stoku. Kod đeda je došao njegov prijatelj. Seli su pred kućom da bi se ispričali. Baba je iznela flašu sa rakijom i dve čašice. Na stolu je bila sveska u kojoj je đedo zapisivao meleme. Uz priču su se dotakli i te teme pa mu se đedo pohvalio kako je napravio melem protiv svih kožnih oboljenja. Pokazao mu je svesku, rekao da se on zanima čitajući dok đedo ode do klozeta. U to vreme nije bilo kupatila a poljski nužnici su se pravili što dalje od kuće da se preko leta ne bi osećao smrad. Tada moj đedo nije pisao recepte sa šiframa. Njegov drug je iskoristio priliku i prepisao recept. Baba je prinosila kafu a on je ustao i pošao objasnivši joj da se setio da ima nekog drugog hitnog posla i da se zbog toga žuri. ‘Doj ću drugi put, Stano, pa ćemo popit kavu a ti mi puno pozdravi Gaca.’

Kada se đedo vratio, njegov drug nije bio tu. Rekao je babi da oseća neku uznemirenost zbog njegovog odlaska, ali nije znao šta je to. Bio je svestan da nešto nije u redu. Uz put su Milorada, koji se vraćao od đeda, sreli Marinko i Milovan. Nije imao strpljenja, nego je uz put još jedanput pročitao recept koji je na brzinu prepisao. Prošlo je par meseci kada je đedo čuo da je Milorad patentirao njegov melem. Tada sam prvi put video mog đeda da se naljutio. Tada mu je sve bilo jasno. Shvatio je što je onog dana Milorad pobegao i zbog čega je on osećao uznemirenost. Osećao je stari lisac, ako ostane, da će đedo saznati za njegovu prevaru i da će ga obrukati. Tada sam ja njega umirivao govoreći mu da ga javno ne optuži da sebi ne bi stvorio neprijatelja.

‘On je svestan da je onoga dana kada mi je ukrao recept postao moj neprijatelj. Ovde je on mene povredio i ja moram da se branim. Ovo sine nije isti slučaj kao tvoj. Vinovnici tvog događaja su osobe sa kojima ti tog trenutka nisi ima ništa zajedničko. Hteo si da svedočiš protiv čoveka koji bi mogao tebe da napadne da si ti to delo počinio. Tada si napravijo najbolji potez. Natera si ga da trostruko vrati za greh koji je počinio. A kako ću ja ovde da zahtevam od Milorada da mi vrati tri recepta kada se on nikada u životu nije bavio travama i nikada nije sastavio ni jedan recept. Učiniću sine nešto slično onome što si ti uradio: nateraću ga sa svojom svešću da sve prizna.’

Tako je i uradio. Sveti Nikola. Crkva puna ljudi. Svako doneo da mu pop preseče kolač i osvešta žito. Svi čekaju da dođu na red, da kažu imena živih da bi ih pop pomenuo, da bi uputio molbu da ih Bog sačuva i blagoslovi. I Milorad je bio u redu kada smo ja i đedo ušli. Odmah smo ga videli a on nas nije jer smo bili iza njega. Dolazio je na red pred popom kada je đedo neprimetno od drugih ali ne i od mene, usmerio ruke ka njemu. Primetio sam da se stresao kao da mu je dunuo hladan planinski vetar niz kičmu.

‘Oče, grešan sam’– počeo je da priča dok su svi ostali u redu iza njega zanemeli. I pop je stao sa rezanjem kolača.

‘Da, da oče. Mnogo sam grešan. Iznevjerio sam čoeka koji mi je bio pravi prijatelj. Na prevaru sam od njega uzeo nešto i od toga sada imam materijalnu dobit.Iako nas do tada nije video, okrenuo se i pokazao na mog đeda. ’Tog čoeka svi znate, on se nalazi ovđe sa nama.’

Svi su se okrenuli i pogledali u našem pravcu a đedo je usporenim korakom krenuo ka njima. Stavio je kolač na sto, onda je popu poljubio ruku pa se okrenuo ka Miloradu zagrlivši ga. Njemu su suze potekle niz lice.

‘Milorade, dragi moj Milorade. Prijateljstvo se stiče cijeloga života a može se nehotice izgubiti za par sekundi. Ne prijatelju, nijesi se sa mnom ogriješio. Učinio si stvar za dobro cijelog čovečanstva a i mene si mnogo čemu naučio. Ovoga puta ja tebi zahvaljujem za dobru lekciju i neka ti je Bogom prosto za to što ti misliš da je grijeh.’Odvojio se od njega, uzeo torbu u kojoj je bio kolač i opet došao kod mene da zajedno sačekamo svoj red.

‘Oprosti Bože i pomiluj raba svojega’—posle tišine koja je nastala popove rreči su odjeknule ispod crkvenog svoda. I nama je pop presekao kolač pa smo izašli pred crkvu. Pred crkvom su se mnogi pozdravili sa nama sa znatiželjom da saznaju šta se to desilo. Đedo nikom ništa nije objašnjavao nego je samo komentarisao:’A ništa, vjerujte ništa važno.’

Kada smo se malo izdvojili iz naroda, dok smo kretali kući, upitah ga: Đedo, mislio sam da ćeš ga više kazniti i prosto me je začudilo za šta si se ti njemu zahvaljivao?

‘Mogu li sine uzeti Božiju ulogu u svoje ruke i kažnjavati onog ko šta zgreši? Ako bi ubijali sve one koji zgreše, onda na svetu ne bi ostalo ljuđi. U molitvi Božijoj postoje reči: Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim – pa kako se mogu pomoliti Bogu i od njega zahtevati da mi bilo šta pomogne ili oprosti svesni ili nesvjesni greh ako ja mom prijatelju nisam oprostio greh koji mi je počinio? Oprosti i biće ti oprošteno. Pomozi, Bog će tebi pomoći. A ono što sam mu se zahvalio, imao sam potpuno pravo. Ovo što je on uradio je sitnica u poređenju sa onim šta je mogao neko drugi da mi uradi. On je prepisao jedan recept, patentirajući ga. Zamisli da je došao neko drugi a da sam ja bio u klozetu, a znaš kada sam tamo da kod mene prestaju sve moći koje posedujem. Ne bih ništa osetio a ta bi osoba, zavirivši u sveske, videla da tamo postoje izvanredni recepti, umesto da prepiše jedan recept, ukrala sveske i sav moj celovečni trud bi pao u propast. Manje je važno za recepte koliko bi zlo bilo ako bi kod pogrešne osobe otišle tajne i znanja koja se odnose na cilj razvijanja mozga. Vidiš da si se ti mučio sedam godina da postigneš cilj i sada sve to da nam neko upropasti! Zato ću napraviti tri sveske u kojima ću zapisati sve tajne ali u šiframa i bilo ko da pokuša da ih dešifruje neće mu poći za rukom. Ako otvori sveske i pokuša nešto da pročita, neće mu uspeti, biće mu nezanimljivo pa će odustati. Neće uvek isti brojevi označavati istu travu nego će se preklapati kao lanac DNK i na taj način će stvarati ogromnu pometnju a istovremeno biti veoma lako rešivo. Ako bi neko uzeo samo jednu svesku, onda se ništa ne bi moglo iskoristiti ni iz nje ni iz ostale dve, jer rekoh da će biti povezane kao lanac DNK. Zato ću, sine, ja sada raditi, prepisivati u formulama i postići cilj kao što si ga ti postigao a mnoge stvari koje ne budem uspeo da završim, to ćeš ti nastaviti. Sve će ove tajne đedo staviti u tvoje ruke a kada dođe vreme ti ćeš ih preneti dalje.’

Mnogo se pričalo o đedovom podvigu koji je napravio toga dana u crkvi. Svi su govorili da je oprostio zlo delo koje mu je prijatelj počinio a da o tome nikom nije hteo da kaže ni reči. Stara izreka kaže da ono što prođe preko dvadeset četiri zuba znaju dvadeset četiri druga. A ako saznaju dvadeset četiri druga, tu će se od usta do usta izmeniti verzija i od slamke će se napraviti balvan. Zato je najbolje da se o onom što je oprošteno više ne raspravlja. Kažu da svako čudo traje tri dana, tako da su i ova dešavanja veoma brzo zaboravljena.

Opet je kolosek života zauzeo svoj pravac i život je tekao sa određenim usponima a ponekad i sa malim padovima. Sada moje vežbe nisu bile tako naporne ali sam ih morao upražnjavati celoga života. Neosetno su prolazili dani, nedelje, meseci. Počeo zimski raspust.

15

Večernji sati. Nahranili smo i napojili stoku, pa sada sa gostima u miru divanimo. Došli su nam đed Đuro i njegov unuk Simo. Đuro je Perov otac a Simo sin. Prođe po par meseci pa nas ili Đuro ili Pero posete. Uvek bi nešto doneli iz zahvalnosti što im je đedo pomogao kada je Peru bilo najteže. Te noći su došli njih dvojica da prespavaju kod nas. Između ostalih priča, oni se setiše događaja kada su se slikali u Andrijevici. Upita on đeda da li još čuva tu sliku jer je njegovu unuk Simo pocepao kada je bio mali. Đedo mi dade ključ i reče da je potražim u drvenom sanduku u kojem je on čuvao razne zapise, sveske, slike, neku staru garderobu, starinski novac, kubure iz turskog doba i mnoge druge dragocenosti. Sve je to bilo lepo nasloženo. Vadio sam po jednu i jednu stvar a sve su one kod đeda budile uspomene kojih se rado sećao i sada sa Đurom komentarisao o njima. Došao sam do đedovih slika. Bilo ih je oko pedesetak. U to vreme nije bilo aparata, kamera, kompjutera ni mobilnih telefona. Nije bilo mogućnosti kao sada da se čovek slika koliko mu volja. To su većinom radili fotografi. Te su slike čuvane kao najdraže uspomene. Sve smo ih gledali a đedo bi o svakoj govorio. U jednom trenutku se pojavi slika gde je đedo bio slikan sa predsednikom Titom. Kada je Đuro video, poče da se krsti.

‘E Gaco, oba mi oka ispala ako sam ovo vjerova Zoranu kada je priča! Viđi brate maršal Tito. E moj Gaco moj brate, znam da se ti ponosiš zbog ove slike ali mene podsjeća na najteže trenutke mojega života. Sjećaš li se da mi je Pero tada bio na samrti. Da nije bilo tebe Bog dragi zna bi li ozdravijo.’

‘Neka Đuro, pušći to, nećemo se sada rastuživati, no si doša da prenoćiš da ti bude lijepo da evociramo uspomene da se sjetimo svega i da nam u radosti noć prođe.’

‘E jeste Gaco, nego eto. Čoek se sjeti svega a najpre mu na pamet padnu teški trenuci. Nego što rekoh, da nije bilo tad da ojdemo kod Pera, možda ti sada ne bi ima ovu sliku sa Titom.

‘Vjerovatno da ne bi Đuro’ – odgovori đedo. ’Gaco, kako je tebi pošlo za rukom da posjetiš Tita?’

Kao da se u trenutku zbunio jer se nije nadao tom pitanju, tek đedo poče nešto smušeno da odgovara. Tada sam prvi put u životu osetio đedove misli. Znao sam da će se brzo snaći i odgovoriti ali sam osetio da taj odgovor neće biti iskren i istinit. Da li je moguće da sam osetio misli čoveka koji je duhovno bio stotinama puta jači od mene.

Đedo je nekim odgovorom, koji ja zbog svojih misli nisam mogao čuti, zadovoljio Đurovu znatiželju a onda su u mojoj svesti zagrmele reči: istina je. Uspeo si!

Meni se učinilo da je neko te reči izgovorio najglasnije moguće i baš sam se začudio kada sam pogledao u sve prisutne oko sebe. Oni su mirno sedeli i tiho razgovarali. Samo se đedo tajanstveno osmehivao: ‘Stano, već je devet sati. Ljegni đecu jer oni treba da odmaraju.’

Mene i Sima smestiše u krevet a oni ostaše i dalje da razgovaraju. Nas dvojica u drugoj sobi u potpunom mraku još malo šaputajući nastavismo razgovor a onda utonusmo u snove. Tada su deca veoma rano legala da spavaju. I stariji bi, ako im niko ne bi došao u goste legli najkasnije do deset sati.

Osvanuo prelep zimski dan. Sunce se po malo pomalja kroz oblake obasjavajući smrznutu površinu snega. Sneg nije velik ali je hladnoća poprilična. Zubato je ovo sunce i ne sme mu se verovati. Za čas posla se može naoblačiti pa umesto sunčanog dana može padati sneg. I mi se probudismo jer se iz kuhinje osećao miris krofana koje je baba pržila. Na sto postavila sira, kajmaka, vodene turšije i krofne. Đedo i đed Đuro popiše po jednu čašicu orahovače i svi počesmo da doručkujemo. Posle doručka gosti krenuše kući.

‘Eto sine, lepo je kada nam neko u ove zimske dane dođe u goste. Prekrati nam noć i lepo se ispričamo.’ Đedo, mogu li te ja nešto pitati?

‘Možeš a i ne moraš sine. Đedo će ti odgovoriti i na pitanje koje mi nisi postavio sine. Ponosan sam jer vidim da si i meni uhvatio misli. To ti je odličan putokaz da ideš ka pravom cilju. Samo naprijed i ne brini! Sve ti se moći otvaraju sve više i više. Dugo si se mučio i to vežbao ali su ti rezultati odlični. Moram ti odgovoriti i na tvoje drugo pitanje koje mi nisi postavio. Jeste, malko me iznenadilo što me je Đuro pitao u vezi Tita, pa sam se morao dosetiti šta ću mu odgovoriti. Njemu sam morao umiriti znatiželju i ispričati ono što sam i drugima pričao, ali tebe nisam mogao prevariti. Sada ću ti ispričati sve kako je bilo. Beše to pre petnaestinu ako ne i više godina. Pero, Đurov sin beše mnogo bolestan. Odvedoše ga u Beograd na lečenje. Lekari mu nisu mogli pomoć pa pozvaše mene. Palo mi je na pamet: i njemu ću pomoći i posetiću Zorana Vasovoga sina a on je u to vreme radio kao Titov kuvar. Kada su prvi put došli kod mene da me zamole da odem sa njima da pomognem Peru, ja sam počeo uticati na Zoranovu svest da bi on pričao Titu o meni. On je to pod mojim dejstvom uradio. Kada mu je počeo pričati o meni ja sam to osetio, pa sam preko Zorana uticao na Titovu svest da bi Tito rekao Zoranu čim ja dođem da ga obavesti da bi me mogao pozvati u svoj kabinet. Toga dana mu je Zoran javio i Tito me pozvao. Kod svih ljudi sam uspevao da prenesem komandu svesti pa sam hteo to da probam i kod njega. Preda mnom je bio najuticajniji čovek toga vremena. Poželeo sam da se jedanput slikam sa njime. Nisam mu ništa rekao nego sam samo usmerio svest i on je pozvao poslugu, naređujući im da pozovu fotografa da bi se slikao sa mnom. Ja sam to želeo a ispalo je ka da on to želi. Pred tobom je sinoć bio dokaz da su nas slikali. Uticao sam na njegovu svest kako sam želeo i video da mi sve polazi za rukom. Večerali smo i sve nam je bilo lepo a kada sam ja pošao on je otresao glavom kao da je bio pijan. To sine nisam mogao i nisam smeo pričati ni Đuru ni nikom na svetu osim tebi. I znaj da posedujemo takve moći da možemo sa komandom svesti naređivati i predsednicima, ne samo naše nego i svih država sveta. Čuvaj se sine, jer se to ne sme obelodaniti. Ako se o ovome sazna, ode nam koža na doboš.’Obojica se nasmejasmo.

Tako prođe i tih pola godine ili drugo polugodište. Dođe vreme da se odvojim od babe i đeda. Došli su mama i najstariji brat da me uzmu. Đedo im je još jedanput objasnio da imam bioenergiju i isceliteljske moći ali im o ostalom ništa nije pominjao. To mora ostati tajna. Tada je moj brat imao fiću. Sve je prolazilo u prijatnoj atmosferi. Završio se ručak i mi smo morali da krenemo. Brat i majka su se prvo pozdravili sa babom i đedom. Kada sam zagrlio babu ona je briznula u plač. Čim je ona, zaplakali smo ja, brat i mama. Đedo se suzdržavao do trenutka kada sam ga zagrlio i rekao mu: Đedo spasitelju moj, da tebe nije bilo ja bih sada imao samo jednu nogu.

Tada je i on počeo da plače. Zagrlio me i stegao snagom očajnika koji gubi nešto što mu je najmilije, dok su mu suze nemoćnice neprestano tekle niz lice. Zagrljaj satkan od bezbroj osećanja i želja.

‘Sine, sine moj. Nisi više mali Parapanac. Sada si đedov soko. Đedova krila i đedova radost. Udaja mojih ćerki i odlazak moga sina od mene nije mi ovako teško pao kao rastanak sa tobom.’ Grlio me je i mazio đedo dok mi je ovo pričao: ‘Biće nam teško sine, jer smo na tebe i ja i baba navikli, ali ćemo znati da si dobro pa će nam biti lakše. Bio si smisao našeg staračkog života i radost koja se ni sa čim nije mogla uporediti. Želeo bih ovoga trenutka da ostaneš, ali, to bi bilo sebično. Zato moram osloboditi svoja osjećanja, želje i dozvoliti ti da odeš stazama svoga života. Nikada nemoj biti pohlepan, gramziv, sebičan, zavidan, ljubomoran, osvetoljubiv, zao … Budi onakav kakvog sam te učio da budeš. Bori se, jer svaka borba daje rezultate. Uspećeš. Pomaži svakome i Bog će tebi pomoći. I nikada ne zaboravi da je mir najbolji saveznik svakog čoveka. O drugom ti više nemam šta pričati jer i sam znaš šta smo se o tome dogovorili.’

‘Sestričino moja’– obratio se mami, ‘imaš finu porodicu i ja sam srećan zbog toga. Ovo je dete, moj mali Parapanac, mnogo puta bilo na ivici života i smrti ali je sve to bilo od Boga dato, da bi Bog kroz njega pokazao sve svoje moći. Njegovi putevi su predodređeni Božijim promislima i mnogi će ga nazvati čudakom, ne shvatajući da se iza te reči krije Božija volja. A on će ići putem koji mnogi neće razumeti, ali će videti rezultate isceljenja koje Gospod učini kroz njegove ruke. Zato sestričino moja, neka vas dragi Bog sve sačuva i blagoslovi’– završio je moj đedo dok sam mu ja još bio u zagrljaju.

Dok me je ljubio izdvojio me je da ostali ne bi čuli i tiho mi prošaputao:’Sine, sveske sa svim mojijem prepisima ćeš dobiti nakon moje smrti. Poslušaj me jer znam da ćeš zbog njih imati mnogo problema pa napravi duplikate. I to nekoliko duplikata. Neka u tvojim sveskama sve bude slično kao u mojim, neka budu šifre trava, neka bude objašnjenje kako se postiže veća funkcija mozga i mnogo šta ostalo, ali neka sve to bude pogrešno da se ne bi moglo iskoristiti. A moje sveske neka budu na nekom usamljenom mjestu koje će biti samo tebi znano. Kada dođe vrijeme da i ti predaš tajnu Izabranika, biće ti potrebno da se mnogih stvari podsetiš, da se ne bi nešto zaboravilo.’

Tada sam se začudio što me je đedo izdvojio baš na tu stranu da bi mi saopštio ove reči. Kasnije, posle njegove smrti, sve mi je bilo jasno. Izdvojio me u smeru pećine gde ću sakriti originale. Krenuli smo od đeda ispraćeni mahanjem ruku i sa još po nekom suzom iz staračkih očiju. Krenuo sam u novi život.

16

Kao da sam došao u neki nepoznati svet. Moji najrođeniji me u početku nisu prihvatili. Nisu se navikli na mene, činilo mi se da sam im suvišan. Setio sam se detinjstva. Tada sam im smetao jer sam stalno plakao zbog bolova u nozi. A sada? Nisam znao odgovor. Mnogo puta sam poželeo da se vratim kod đeda. Mnogo puta bih uključio svest i osećao šta ko od njih misli. U njihovim mislima sam osetio da me ne mrze, ali sam im u mnogo čemu smetao. Osećao sam da me mama najviše od svih voli.

Ipak sam nastavio da se prilagođavam i da se sjedinjujem sa porodicom. Ovde je bilo sve drugačije nego kod babe i đeda. Tamo sam bio sam a ovde nas je bilo šestoro. Tamo i u susednim kućama koje su bile dosta udaljene nije bilo mojih vršnjaka, a ovde, u našoj kući i u kućama naših rođaka i komšija su živela deca sa kojima sam mogao da nađem dosta zajedničkog. Igre kojih su se oni igrali ja nisam znao. Obično bi me uzimali da igramo fudbal, ali kako nisam bio vešt, puštali su me da branim. Oni nisu znali moje tajne a ja bih usmeravao svest na protivničke igrače terajući ih da šutiraju na stranu koju bih ja izabrao, tako da sam lako branio sve njihove šuteve. Ubrzo sam postao veoma traženi golman.

Tako se završio i taj školski raspust. Đedo je dao mami dosta para da mi kupi sve što je neophodno za školu, ali ih je ona u oskudici raspodelila pa je svima kupila po nešto novo od garderobe i obuće. Počela je nova školska godina.

Dragi Bože, koliko učenika na jednom mestu! U mojoj školi od prvog do osmog razreda je bilo šezdeset i četiri učenika a ovde ima više od hiljadu! Išao sam u EŠC,Mileva Vuković“ u Peći. Ovde je bilo raznih nacionalnosti a ne kao tamo gde sam učio – samo Crnogorci. Prvi dan je prošao bez obaveza, a već sledećeg dana su formirana odeljenja. U mom razredu je bilo trideset i tri učenika i učenice. Bilo je tu Srba, Crnogoraca, Muslimana, Hrvata i Roma. U drugim odeljenjima je bilo Albanaca i Roma koji su nastavu želeli da pohađaju na albanskom jeziku. Sve mi je bilo novo i drugačije pa zbog toga i mnogo interesantnije. Bilo je dosta devojaka mog uzrasta. Sve su bile lepe na svoj način. Nekako se u mojoj duši otvorilo neko novo, nepoznato osećanje. Bio sam dosta stidljiv, ali sam primećivao da mi je drago da se družim sa devojkama iz mog kao i iz drugih odeljenja. Nisam se najbolje snalazio sa njima ali su one same dolazile da budu u mom društvu. S obzirom da se do tada nikada nisam zaljubio, taj osećaj mi se sve više i više obuzimao. Sve su mi bile drugarice, sve sam ih voleo na neki drugarski način. Mene je bilo stid da bilo koju od njih pitam da mi bude devojka a izgleda je i kod njih bila ista situacija. Tako su prolazili dani, a onda me je Tanja, devojčica sa kojom sam se najviše družio, upitala: ‘Miki, mogu li nešto iskreno da te pitam? Hoćeš li iskreno da mi kažeš da li ti se sviđa Bilja?’

Učinilo mi se da mi je srce zakucalo u grlu. Mučio sam se da progovorim. Osećao sam se kao riba na suvom. Kako je osetila da je to devojčica koja mi se najviše sviđa. Ćutao sam, a ona je to protumačila na svoj način:’Miki, ako ti se ne sviđa, ti mi to slobodno reci, a ja ću joj preneti.’ Ma ne Tanja, ona mi je posebno draga, ali me je iznenadilo pitanje. ’Miki, ja sam sa njom razgovarala o tebi. I ona kaže za tebe da si joj simpatičan i da si joj posebno drag.’

Opet mi je srce zalupalo kao ludo.’Slobodno joj se udvaraj i ona će pristati da se zabavlja sa tobom.’ Spustio sam glavu i grozničavo razmišljao.’Miki, šta je sada? Budi iskren i reci mi ako ti se ne sviđa.’ Nije to Tanja. Kunem ti se da mi se sviđa. ‘Pa što joj se onda ne udvaraš?’ Tajče, ja bih joj se udvarao, ali ne znam kako se to radi. Nikada se ni jednoj devojci nisam udvarao a niko me nije učio kako se to radi.

Ona se nasmejala od sveg srca. Osetio sam se neprijatno dok se ona neprestano smejala. Onda se izvila na prste, zagrlila me i poljubila u lice. ‘Dragi moj prijatelju, ti ne znaš da se udvaraš a tamo o tebi pričaju da si uobražen.’ Sada sam se iznenadio – ko je bio tako bezobrazan da tako nešto kaže?

‘Većina devojčica je u početku pokazivala naklonost prema tebi, a kada sa tvoje strane nije bilo nikakvog odgovora, takoreći ni jedne lepe reči, one su odustajale i počele govoriti o tebi da si uobražen. Ni jedna od njih nije znala da ti ne umeš da se udvaraš’—opet se nasmejala.

Lako je tebi da se smeješ, a ne pitaš kako je meni! ’Miki, pa to je toliko prosto. Samo joj kažeš: Biljo, mogu li nešto da te pitam? Ona će ti reći – pitaj ili – slobodno. Ti joj onda kažeš: Mogu ti reći da si mnogo lepa devojčica i da mi se sviđaš od prvog trenutka kada sam te sreo. Bio bih najsrećniji momak na svetu ako bi pristala da mi budeš cura. Ona će ti tada odgovoriti da pristaje i onda ćete biti momak i devojka.’

Nisam verovao sopstvenim ušima. Da li je moguće da je potrebno da se kaže samo tih par rečenica? Odlučio sam da te lepe reči odmah isprobam. Prišao sam Bilji ponovivši iste reči koje me je Tanja rekla. Pristala je ali joj je glas podrhtavao dok je potvrđivala našu vezu. Postali smo momak i devojka. Ne znam za nju, ali za sebe mogu reći da mi je bilo mnogo lepo i da sam neprestano mislio o njoj. Svuda smo išli zajedno. Smejali se i radovali svemu što nas okružuje.

Posle par dana je Tanja opet došla kod mene sa rečima prekora:’Miki, vidim da se slažete i volite. Vidim da ste uvek zajedno i da ste srećni ali te još ni jedanput nisam videla da si je zagrlio i poljubio.’ Opet sam se našao u neobranom grožđu: Tanja, veruj mi da nisam znao da to treba da uradim, mada sam mnogo puta poželeo.

Opet se nasmejala. Posle njenih saveta sam mnogo puta zagrlio i poljubio Bilju. To je, očigledno, iritiralao neke kojima se Bilja sviđala. Prišao mi je učenik iz drugog odeljenja koga sam površno poznavao:’Ti misliš da si neka faca?’

Osetio sam signale u mozgu koje nikada do sada nisam osećao. Impuls opasnosti je signalizirao kao da je neko pritisnuo sirenu od kamiona. Osetio sam da mi se sa leđa približavaju još četiri slične osobe. Prosto je bubnjalo u mom mozgu da nameravaju da me pretuku, a ja se nikada ni sa kim nisam tukao.

‘Oteo si curu mog najboljeg druga i sada se sa njom šepuriš po školi!’

Slušaj prijatelju, nikoga ja nikome nisam oteo … pokušao sam da objasnim ali sam osetio da bi moje objašnjenje bilo uzaludno jer su njihove namere bile da izazovu tuču. Uzdali su se u brojnu nadmoć pa su zato bili sigurni u sebe. Bilja je dotrčala do mene i stala između nas dvojice. ‘Slušaj, mrcino uobražena’… viknula je nekom iza mojih leđa. ’Misliš na ovaj način da me nateraš da se zabavljam sa tobom? To ti nikada neće poći za rukom. Šta ti je on kriv? Hoćete da ga tučete zato što je bolji i veći frajer od tebe. Praviš se važan jer ste se okupili i napravili najjaču bandu u školi pa mislite da možete da radite šta vam je volja!’Taj momak iza mojih leđa je uhvatio za ruku i počeo da se smeje: ‘Videćeš mačkice kako će tvoj dragi ubrzo proći. On će te moliti da ga ostaviš i da se zabavljaš sa mnom, jer neće moći da trpi batine koje će dobijati.’

Video sam ogromnu masu učenika koja nas je okruživala isčekujući borbu. U mnogim očima se video strah. Odnekuda su se progurala još trojica i stala na stranu mojih neprijatelja.

Bio sam sam protiv svih. A onda sam, negde između tih učenika, video đeda. Njegove reči su jasno doprele do moga mozga:’Ne boj se, tebi niko ništa ne može. Koristi svijest i neka izgleda da se tučeš sa njima a ja ću biti uz tebe i voditi tvoju borbu.’ A onda je nestao. Bilja je pokušala da opali šamar nasilniku koji je držao za ruku. Jače joj je iskrenuo ruku i ona je vrisnula. To kao da je bio znak za početak okršaja. Učenik koji me je presreo, koji je bio ispred mene, zamahnuo je da me udari po licu, dok su ostali krenuli ka mojim leđima. Izmakao sam se ni sam ne znam kako, a onda sam telo tog učenika odgurnuo od sebe. Sudar sa njegovim drugovima koji su mi prilazili sa leđa je bio veoma jak. On i još dvojica su popadali po zemlji dosta ugruvani. Preostala četvorica su me opkolila dok je njihov šef i dalje držao Bilju koja se otimala i nekako pokušavala da mi pomogne. On joj je još više zavrnuo ruku i ona je prodorno vrisnula. Sada sam ja morao da pomognem njoj. Usmerio sam svest na protivnike levo i desno od sebe i naredio im da me napadnu. Krenuli su. Silovito su i jedan i drugi zamahnuli. Kada je izgledalo da sam gotov, moje telo se našlo na zemlji a oni su jedan drugog udarili kao da su najveći neprijatelji. Zastali su malo ošamućeni a onda, pod uticajem moje svesti, navalili jedan na drugog. Prestao sam biti sfera njihovog interesovanja. Zato su se ostala dvojica brzo snašla. Videli su da će izgubiti bitku pa su potegli, jedan nož a drugi lanac. Njihov šef je odgurnuo Bilju na zemlju. Neke od njenih drugarica, među njima i Tanja, su požurile da joj pomognu. Tada je šef krenuo da pomogne svojim drugovima. Vikao je na dvojicu koji su se međusobno tukla ali ga oni nisu poslušali. Nisu ni mogli, kada im je od mene bila usmerena komanda svesti. Trojica koja su prva pala, sada su bili spremni da nastave borbu. Šestorica protiv mene. Njihov šef je sagnuo glavu, ugnuo ramenima i potrčao prema meni. Morao sam da ga udarim jer bi on mene udario glavom u stomak. Moja pesnica ga je pogodila u rame. Kao da su ga noge izdale. Sručio se u prašinu dvorišta a izgledalo je kao da sam ga sasvim malo zakačio.

‘Nabodi idiota!’ viknuo je učenik naglo krenuvši lancem ka meni. Isto je uradio i drugi učenik u čijim rukama je bio nož. On mi je bio mnogo bliži. Zamahnuo je ka mom stomaku. Ni ovoga puta nisam znao kako, ali je moja leva ruka blokirala njegov udarac dok sam ga desnom udario po šaki u kojoj je držao nož. Sečivo je izletelo iz njegove ruke i zabolo se u butinu sledećeg napadača. Zbog naglog bola koji je osetio u nozi, ispustio je lanac kojim je zamahnuo ka meni. Svest je opet odigrala najbolju ulogu i za nekoliko santimetara me sklonila sa putanje lanca. Proleteo je pored mene i svom silinom udario u tri preostala napadača. Prvog je zakačio po licu a ostalu dvojicu po grudima. Tišinu koja je nastala su remetili bolni uzdasi napadača koji je dobio udarac lancem po licu i učenika kome se nož još nalazio u butini. Svi ostali su ćutali u neverici. Ja sam se približio Bilji i nežno je obgrlio oko ramena. Osetilo se meškoljenje u masi a onda su u krug koji su napravili učenici ušli direktor i dva profesora. Profesori su krenuli ka učenicima koji su bili povređeni a direktor je viknuo: ’Ko je napravio ovakav pokolj ovim jadnim učenicima?’

Pogledi su bili usmerili ka meni i Bilji. Direktor me uhvati za podlakticu počevši da me drma i viče: ’Za ovo se ide u zatvor. Nožem i lancem si upropastio ovoliko učenika!’

Drmnuo sam ruku izvadivši je iz njegovog stiska. I drugi profesori su dolazili da vide šta se desilo. Niko od njih u prvom trenutku ne bi poverovao da sam ja sam napadnut od osam protivnika. Zato sam potražio pomoć svedoka koji su sve videli: Prvo pitajte prisutne ko je koga napao i kod koga su se nalazili lanac i nož, pa me onda drmajte za ruku!

Direktor se zaprepastio zbog moje drskosti, a onda su, polako, do njegove svesti doprele moje reči. Neverica se ogledala na licima prisutnih. Prvo niko nije verovao da ću ovako odgovoriti direktoru a ni on nije mogao da poveruje da sam ovo sam uradio. Da bi malo povratio svoj poljuljani ugled, podigao je ruku sa ispruženim kažiprstom i viknuo:’I da svi posvedoče da su te oni napali, ni u kom slučaju nisi smeo da upotrebiš nož i lanac. Zbog toga ću te momentalno isterati iz škole a policiji je već prijavljena tuča.’

Okrenuo sam se ka učenicima i upitao: Ko je koga napao? Masa njih je povikala:’Oni njega!’ Ko je na koga potegao nož i lanac?’Oni su potegli a on se samo branio.’Sada se mnogo glasnije čuo povik iz mase.

Tada se začula policijska sirena. Učenici su se razdvajali na dve strane. Vozilo je stalo ispred nas. Policajci su se osvrtali da vide koga treba da uhapse. Ugledali su mene i Bilju ispred direktora i ostale povređene učenike koji su se lažno previjali od bolova, da bi kod njih izazvali sažaljenje. I oni su pomislili da sam upotrebio nož i lanac i krenuli ka meni. Direktor ih je zaustavio objasnivši im da su mene napali, da su oni upotrebili nož i lanac a da sam se ja samo branio. Izraz tuposti na njihovim licima pokazivao je njihovu nevericu. Jedan od policajaca reče da je zakonom i zabranjena upotreba borilačkih veština. Da bi neko pobedio osmoricu vršnjaka, uz to da oni poseduju nož i lanac, mora da bude majstor u nekoj od borilačkih veština. Opet su se ustremili ka meni. Morao sam odmah da odreagujem: Nemam nikakav pojas i nisam majstor ni u jednoj borilačkoj veštini. Direktore, da li sam ja ovde optužena strana ili sam osoba koja se branila od osmorice napadača? Pogledajte koliko ima svedoka na mojoj strani!

Masa učenika je opet zažagorila. Ohrabreni porazom nasilnika, mnogi učenici su ih prijavljivali i govorili da da su i njih maltretirali. Policajci su pozvali kola hitne pomoći. Učenici su se, nemajući više šta interesantno da vide, povukli u svoje učionice. Za par dana su ih sve kaznili. Dvojicu, koji su upotrebili nož i lanac, su isterali iz škole. Takozvanog šefa bande su kaznili poslednjom opomenom pred isključenje a ostale ukorom.

Ubrzo je sve počelo da pada u zaborav. Bilo je sporadičnih tuča ali mene više niko nije dirao. Sa Biljom sam nastavio da se zabavljam. Bilo nam je lepo. Pored nje sam zapostavio učenje i sve ostalo.

Nekako tih dana, kada mi je sve bilo nevažno, kada su sve misli bile usmerene ka Bilji, majka mi reče da moramo sutra putovati jer je baba Stana pošla na večni počinak. Mnoge vesti čovek ne može prihvatiti pa mu se čini da nisu istinite. Tako se meni tada učinilo da to ne može biti istina. Uopšte nisam verovao da je to moguće. Kako je to đedo mogao dopustiti? Postavljao sam sebi pitanja kao da je u đedovim rukama bila moć da odlučuje o nečijem životu ili o smrti. Te noći gotovo da nisam spavao. Što bi rekli stari – nisam ni oka sklopio. Ujutru smo otputovali u selo u kojem sam proveo detinjstvo. Posle sahrane mog oca, nisam prisustvovao sahranama. Bilo mi je teško. Setio sam se koliko me je volela i koliko mi je ugađala. Setio sam se pesme koju mi je pevala: