Текст книги "Izabranik. Borba duhova"

17

Desetak dana pre letnjeg raspusta, sinu direktora banke se slošilo. Pao je ispred mene i nekoliko drugih učenica. One su vrisnule udaljivši se nekoliko metara. Prišao sam mu i stavio ruke, jednu na vrh a drugu na potiljak glave. Učenici su počeli da prilaze sa svih strana. Neko je otrčao u zbornicu da javi šta se desilo. Kroz hodnik se nije moglo proći. Profesori su se gurali kroz učenike da bi što pre stigli. Kada su stigli do nas, on je stajao kao da mu ništa nije bilo. Ispitivali su ga šta mu se desilo a on je objasnio da mu je nestalo vazduha, da je osetio kako se guši i pada. ‘Kada mi je Miki stavio ruke na vrat i glavu, pored velike topline, osetio sam kao da mi se u totalnoj tami sve više i više pojavljuje svetlo. Ili kao da je u nekoj, totalno zagušljivoj prostoriji, neko otvorio prozor i uključio ventilator.’ Njegove izjavbile tema komentara u zbornici. Odmah me pozvao profesor hemije. Postao sam njegov miljenik. Ušli smo u direktorovu kancelariju. Zamolio me je da stavim ruke na njegova leđa jer ga je kičma stalno bolela. Kada sam to uradio i kada je njemu prestao bol, podvrisnuo je od sreće ‘Govorio sam ja njima da kod tebe postoji nešto posebno, ali mi niko nije verovao. Ovakvo znanje ne može postići običan učenik. Evo sada i ovo. Sami Bog zna još koja iznenađenja ćeš nam prirediti do kraja školovanja.’

Kada je u zbornici ispričao šta mu se desilo, tada je cela škola saznala o mojim novim sposobnostima. Dobro je što se uskoro raspuštamo. Čim je počeo letnji raspust, ja sam pošao kod đeda. Želeo sam da sa njim budem bar za vreme letnjeg raspusta ako ne mogu da budem cele godine. I dok sam tokom raspusta bio kod đeda, kod kuće su me tražile razne osobe da im pomognem. Sve je išlo putem sudbine. O meni su se širile priče kao vatra u preriji. Najviše im je doprinosio profesor hemije. Nisam mogao da izbegnem šta mi je suđeno. Pomagao sam narodu i postajao jedan od najpoznatijih iscelitelja. Đedova želja je bila da spojim bioenergiju i masažu i ja sam to uradio. Kao nekada sa školskim znanjem, tako sam i sa masažama postizao odlične uspehe. Dolazili su sa svih strana i ja sam im pomagao. Sve što nisam mogao postići masažama, postizao sam uz pomoć melema koje mi je đedo ostavio. Imao sam dosta devojaka. Obično su mi se same nabacivale, a onda odustajale od naše veze iz ljubomore što masiram druge devojke. Nekim danima se dešavalo da sam, čim dođem iz škole, počinjao da masiram osobe koje su me čekale pred kućom. Pomagao sam svima ne gledajući ko je ko. Mnogo puta se dešavalo da me je razredni starešina obaveštavao da su mi časovi opravdani, da mogu da odem kući da bih pomogao nekom moćniku koji je bio toliko uticajan da me zbog njega oslobode nastave. Bili su to obično neki direktori.

I drugu godinu sam završio sa odličnim uspehom. Opet sam bio na takmičenju ali ovoga puta samo iz hemije. Osvojio sam zlatnu medalju za našu školu. Osvojene su još i dve srebrene i tri bronzane. Svi su se čudili kako sam uspevao, pored toliko obaveza, da budem odličan učenik i da na takmičenju osvojim zlato. Tada sam osetio da me Bilja i drugi učenici koji su se takmičili za našu školu, iz ljubomore mrze. Pred svima sam rekao profesoru hemije da ću se sledeće godine takmičiti iz tri predmeta i da ću osvojiti tri zlatne medalje. To sam želeo da postignem, da bi se u njihovim očima i pokretima osetila mržnja koju su osećali prema meni. Profesor je primetio njihovo ponašanje pa im se obratio: ’Deco, nemate razloga da se ljutite. Da bilo ko od vas ima polovinu obaveza koje on ima, mogao bih da ga razumem, a ovako, on je u najvećim obavezama a ostvario je najbolje rezultate. I vi se ljutite na njega umesto na sebe! Da ste više učili, sada biste imali pet zlatnih medalja kao prošle godine, a ne samo jednu. Ovo nam je opomena koju moramo sledeće godine popraviti.’

18

Opet je počeo raspust i ja sam opet bio kod đeda u selu. Dosta sam mu pomagao jer se na svakom koraku osećao nedostatak babine ruke. Posle nekih petnaestak dana, došli su ujko Mišo i njegova deca – Vesko Rade i Saša. To su sada bili momci. Snažni, izrasli u prave divove. Bratski smo se izgrlili, podsetili svih šala i igara koje smo kao deca ovde doživeli. Ujko je svim silama nastojao da ubedi đeda da se preseli da živi kod njih u Beranama.

‘Tajo, drugo je bilo dok je mama bila živa. Ovako ne možeš sam. Nijesu za muško ovi poslovi koje ti obavljaš. Ona ti je prala, peglala, spremala hranu i sve čistila. Sve je to tebi palo na pleća a ti to nikada nijesi radijo.’ Đedo je samo ćutao a ujko je nastavio: ’Tajo, ti imaš osamdeset i šest godina. Ne daj Bože da ti dođe teško ili da padneš i slomiš nogu! Sve su kuće udaljene tako da te niko ne bi čuo kada bi ga zva i ni da Bog tako bi moga okončat život na našu sramotu. Ljuđi bi pričali da nijesmo šćeli da te uzmemo a ne da ti nijesi htio da dođeš. Dođi dolje kod nas. Imaš svoju sobu a Mileva će spremati jelo i prati sve što bude potrebno. Ima u komšiluku nekoliko tvojijeh vršnjaka sa kojima ćeš se družiti i šetati. Znaš da u blizini ima park pa možeš kada hoćeš ići da meditiraš. Ako slučajno ne budeš moga izdržati, mi ćemo te jopet vrnuti ovamo. Krave ćemo prodati a ovce ćemo ostaviti kod Marinka i Milijane pa ako ne mogneš dolje živjeti, mi ćemo te vratiti, pa ćeš imati svoje stado ovaca.’

Nabrekla vena na đedovom čelu je pokazivala kakvu borbu vodi sa sobom. Navikao je na slobodu, na život u skladu sa prirodom, a sada ga ujko poziva da ostatak života provede u gradu. Predao mi je sve ono što je u duši nosio pa sam ga u potpunosti razumeo. Došlo mi ga je žao jer sam imao osećaj da su lava koji je bio gospodar džungle odlučili da zatvore u kavez. Uzeo me je u zagrljaj kao onda kada sam bio mali. Pogledao me je tužno njegovim blagim očima i progovorio sa večito mirnim glasom: ’Sine, vazda sam s tobom priča srpskijem jezikom da ti sjutra kad ojdeš od nas ne bi smeta ovi crnogorski dijalekt. E sad ću malo pričat ovijem naglaskom jer si ti otiša od nas. Jeste sine, prava ti se slika prikazala. Vjeruj mi da se baš tako osjećam. Navika sam na slobodu, na ove livade, rijeku, kuću, šumu, planinu i ovu prirodu. Tu sam živjeo kao car. Kao lav u džungli. A sada ću, sine, ostatak svojega života provesti kao da sam u kavezu.’

Suze su mi potekle niz lice. Kada mi je bilo najteže u životu đedo mi je pomogao a ja sada ćutim i čekam šta će oni da odluče bez ijednog pokušaja da mu uzvratim za svo dobro i pomoć koju mi je nekada pružio. Đedo, ja ću živeti sa tobom i u svemu ti pomagati – progovorio sam plačnim glasom u kojem se osećala odlučnost. Nastala je tišina da se mogla rezati nožem. – Ti si mi sačuvao život, izlečio nogu i u svemu pomogao kada sam bio nemoćan. Sada si ti u toj poziciji i ja ti moram uzvratiti za sve dobro što si mi u životu pružio.‘Sine, nijesam se prevario u tebi i presrećan sam zbog toga. Imaš dobru dušu i pljemenito srce a to je nešto najvažnije što će te krasiti u ovome što budeš radio. Tvoje je puteve Gospod odredio i ti moraš hodati putem sudbine. Da je to par mjeseci, godina ili dvije pa hajde da se žrtvuješ i pomogneš mi, nego će moj život potrajati još dvanaest godina. To sebi nikada ne bi dopustio. Da se toliko žrtvuješ, upropastiš život i skreneš sa staze sudbine koja ti je od Boga data. Ne sine. Ja moram ići tijem a ti ćeš ići putem svoje sudbine. Dolazićeš ti i tamo da posjećuješ svojega đeda.’

Znao sam. Tog trenutka se lav pomirio sa svojom sudbinom. Nisam plakao ali su mi suze nemoći tekle niz lice.

‘Tajo, nemoj se brinuti. Bićeš u svojoj porodici. Sa svojijem sinom, snajkom i unucima. Cijeloga života si nam pomaga pa je sada red da malo uživaš a da mi potrčkujemo oko tebe i ugađamo ti u svemu.’‘Dobro Mišo. Eto, ubijedili ste me.’

Počesmo spremati po kući, izdvajajući stvari koje će đedo poneti sa sobom. Vesko ode do Marinka i Milijane i predade im stoku. Za par sati je sve bilo gotovo. Nekoliko puta smo prenosili robu i druge stvari koje smo spakovali na gepek ujakovih kola i oni pođoše.

Sećanja, uspomene i neka tuga se useliše u moju dušu. Prošlo je više od dvanaest godina od kada me je đedo prvi put ovde doveo. Sećam se da sam kao dete pomislio da smo stigli u neku džunglu.Evo me sada na istom mestu. Sam. Moram čekati autobus još tri i po sata da bih se vratio svojoj kući. Odlučio sam da prošetam do đedove kuće, da na taj način skratim vreme do mog polaska kući. Dočekala me tišina i beživotnost doma iz kojeg se uvek čuo smeh. Seo sam pod staru šljivu i gorko zaplakao. Kažu da je čoveku lakše kada se isplače a meni ni to nije pomoglo. Bio sam tužan kao nikada do sada u mom životu. Kao da mi je čitavo telo otupilo tako da ništa nisam osećao.

Prošla su ta tri i po sata. Prošlo je i narednih pet sati a ja sam sedeo na istom mestu. Nesvesno sam zapao u meditacioni trans. Uveliko se spustio mrak a ja ni to nisam osetio. Pred mojim očima, u totalnom mraku, kao da se odjednom upalila neka mutna svetlost. U toj se mešavini žute i crvenkaste svetlosti počeo pojavljivati lik moga đeda:’Sine’– razgovetno se čuo njegov blagi glas —’što ćeš tu?’ Znao sam da se nisam probudio, ali sam tog trenutka postao svestan da je oko mene totalni mrak. Đeda sam video kao da je dan. – Đedo, mora da sam zaspao pa sam zakasnio na autobus, ali ne znam što si se ti vratio? ‘Nijesam sine, nijesam se vratio. Jednom sam ti reka da će moj duh vazda bit sa tobom i da ću ti vazda pomoj. Eve sam i sad doša da ti pomognem inače bi osta tu cijelu noć. Ne bi crka ali bi namučio sebe. Priča sam ti da je svaka osoba sastavljena iz duha i tijela. Ti si ovi put mučio tijelo i na taj način uništava duha koji je štit tvojega tijela. Doša bi kući i umjesto da pomogneš drugijem osobama, tebi bi bila potrebna pomoć. Energetski bi spa ispod svakoga nivoa. Zato više nikad nemoj dopušćit sebi da padneš u meditacioni trans. Tuga, briga i neraspoloženje te mogu do toga doves. Zato uvijek u tvojoj duši mora podariti radost. Ustani, uiđi u izbu i ljegni na sijeno da se ispavaš. Ujutro u pet sati imaš autobus. I od sada ćemo jopet kad goj se vidimo pričat srpskijem jezikom.’ Opet je mahnuo rukom i rekao:’Nemoj se brinut, moj duh će te probudit.’ A onda je nestao.

Po totalnom mraku sam išao bez ikakvog problema. Kao da me neka sila držala za ruku pokazujući mi put kojim moram proći. Legao sam na seno i istog trenutka zaspao. Ujutro me đedov duh pozvao i ja sam bez problema ustao i isto se tako bez problema se prebacio kući.

Dok sam pričao mami šta se dešavalo, opet sam počeo da osećam tugu i nespokoj. Neka svetlost je eksplodirala u mojoj svesti, kao da je neko upalio blic na foto aparatu. Shvatio sam. Odmah sam odbacio tugu i nespokoj a umesto njih radost je zagospodarila mojim telom. I od tada, u mojoj duši nema mesta za neraspoloženje, tugu, nespokoj, svađu i sve ono što je od nečastive sile. Kontrolisao sam svoje postupke i osećanja. Mnoge vežbe i meditacije koje sam upražnjavao u tome su mi pomogle. Nastavio sam sa svojim meditacijama, školovanjem i masažama. U školi sam, pored svih obaveza bio odličan. Posla sa masažama sam imao sve više i više. Dolazili su Albanci, Muslimani, Aškalije, katolici, Srbi, Crnogorci, Makedonci i mnogi drugi i svima sam podjednako izlazio u susret ne gledajući ko je ko. Nekoliko puta sam đedu napisao pismo detaljno ga obaveštavajući o svemu u mom životu. Stigao mi je odgovor od njega. Bio sam presrećan. Kada sam ga otvorio i izvadio list, samo što nisam zaplakao. Bio je totalno beo bez ijednog ispisanog slova. Nesvesno sam ga spustio na sto koji je bio izložen sunčevim zracima, a ja sam bio u hladovini. Razmišljao sam o njegovom potezu. Možda je ljut na mene pa mi je na ovaj način hteo to pokazati. Opet sam pogledao list i video slova. Odmah sam se setio. Đedo je pisao mlekom a Sunce je pomoglo da se vide slova..

‘Sine, što će ti pismo? Napravi duhovni kontakt pa ćemo o svemu pričati.’

Samo su te reči bile ispisane, ali i to je bilo dovoljno da osetim radost. Odmah sam pošao u šumu. Zavukao sam se što dublje gde me niko neće uznemiravati, zauzeo pozu, zatvorio oči i počeo dozivati đeda. Brzo smo napravili duhovni kontakt. Đedo mi je rekao da će on ubrzo meni napraviti duhovni kontakt kada uđe u sobu jer se trenutno nalazio pred kućom. Ubrzo smo se ispričali o svemu što nam je palo na pamet. Đedo se dosta povukao. Nije hteo više da pomaže ljudima, kaže, jer je meni predao sve moći pa je želeo da se pod starost malo odmori od svega.

Kod mene su uskoro počeli da dolaze ljudi iz Crne Gore koje je on poslao da bi im pomogao. Peć je veliki grad i veoma brzo se pročulo o meni. Dešavalo se da su osobe dolazile i kada sam bio u školi, pa je mama, misleći da mi taj rad stvara ogromno opterećenje, pokušavala da me zaštiti:’Ljudi, on je još dete. Znate li da po neki dan nema vremena ni hleba da jede.’ Objasnio sam joj da nije sve u hrani, da je važnija duhovna hrana od obične, da sam kod đeda gladovao četrdeset jedan dan i da mi ne prestavlja nikakav problem da li masiram jednu ili dvadeset osoba.

Od tada je počeo moj rad bez ikakvih smetnji i problema. Završio sam školu. Nisam hteo da nastavljam fakultet nego sam radio punih deset godina masaže sa bioenergijom. Mnogo puta sam sa đedom uspostavljao duhovni kontakt i o svemu pričao. Jedne noći me iznenadio kada mi je došao u posetu. Pričali smo. Nije to priča kao kada razgovaraju dve osobe, to je nešto drugačije. Zapravo, čovek se uopšte ne pomera i ne otvara usta ali mozak preuzima funkcije i sve se odvija kao kada se normalno komunicira. Mozgovi komuniciraju a telo i usta se ne pomeraju. Tada mi je rekao da će doći čovek koji će kupiti našu kuću. Moramo se odseliti jer će doći vreme kada će se mnogi naši rođaci osloniti na nas i mi ćemo im pomoći.

19

Tako se i desilo. Prodali smo kuću odselivši se u Kraljevo. Tada sam počeo da radim sa trgovinom jer me niko u ovom okruženju nije poznavao. I ovoga puta mi je pozitivna energija koju sam posedovao mnogo pomogla da dođem do poslovnih uspeha. Trgovina mi je išla od ruke i ja sam polako zapostavljao moje moći prepuštajući se drugačijem načinu života.

Tako su prošle dve godine. Opet me je jedne noći posetio đedo i zatražio da odem u Crnu Goru da ga posetim. Obećao sam da ću doći što mognem pre i to sam obećanje ispunio. Sa svima mi je bilo lepo mada sam osećao neku čudnu nelagodu. Pričali smo do kasno u noć a kada smo pošli da spavamo đedo me je upitao:’Sine, osećaš li nešto?’ Ne znam đedo šta da kažem. Osećam neku čudnu nelagodu ali je ne umem objasniti. I sada je osećam, ali ništa ne vidim. Šta li je to đedo? Ti sigurno bolje znaš.

‘Idi sine, mirno spavaj, pa ćemo se ujutro videti i đedo će ti sve objasniti.’

Nisam vidovit pa nisam znao da će nam tog jutra biti poslednje telesno viđenje na ovom svetu. Đedo je kao i uvek prvi ustao, obrijao se i doterao kao svakog jutra. Za njim su ustali ujko, ujna i njihova deca. Probudio sam se i ustao da zajedno popijemo kafu. Sve se odvijalo kao i svakog jutra. Ujko, Vesko, Rade i Saša su popili kafu i baš da krenu na posao kada ih đedo zaustavi: ’Sine, nemojte danas ići na posa.’

Svi su stali kao skamenjeni. Znali su za njegove moći ali im se učinilo da je u fantastičnom zdravstvenom stanju, da je u punoj kondiciji i da ne postoji šansa da mu se nešto može desiti.

‘Mileva, molim te skuvaj mi još jednu kavu i oprosti ako sam te ikada namjerno ili ne namjerno uvrijedio’– reče on ustajući i hvatajući neki paketić pružajući ga ka meni, dok su ujko i deca izašli u hodnik da bi telefonom pozvali i objasnili da neće dolaziti na posao.

‘Sine, ovo je za tebe ali ćeš ga otvoriti i pročitati kad odeš kući. Ne zaboravi da se duhovni kontakt može postići i sa osobom koja nije na ovaj svet’– prošaputao je da ga niko nije mogao čuti.

Kasnije sam razmišljajući došao do zaključka da nije moguće da su njegove reči izgovorene tiho da ih niko nije mogao čuti, nego je moj mozak registrovao reči koje su izgovorene normalnim glasom iz njegovog mozga koji je bio upućen samo meni.

‘Oprosti sine. Oprostite moji unuci. Oprosti moj Parapanac. Ja sam sve svoje obaveze ispunio’– reče đedo i sede na dno kreveta gde je uvek sedeo. Ujko i ostali se vratiše i čuše njegove poslednje reči. Niko od nas ni jednu reč da progovori, samo ujna koja je bila okrenuta leđima, koja je skuvala i sipala kafu u šolju, poče da priča: ‘Pobogu tajo, što će ti take riječi. Ispade ni da Bog ka da se ovoga trena oprašćaš od nas.’ Prišla mu je i pružila kafu. On je gledao u njenom pravcu ali se nije pomerao. ‘Tata, eve ti kafa.’ Ništa. Ne pomera se. Ujko skoči a za njim i mi ostali. Sve je bilo kasno. Ujko mu je samo zatvorio oči i privio ga na svoje grudi. Dok su nam svima suze natapale oči, kroz moju svest prođe misao: Dragi Bože, bio je tvoj Izabranik. Dao si mu radost i spokoj. Celog života je bio srećan i zahvaljujući milosti tvojoj, mnoge druge osobe je izlečio i usrećio. Mirno i spokojno je hodao putevima tvojim i sada u poslednjim trenucima ovozemaljskog života dade mu isti mir i spokoj da pronađe put do rajskih vrata. Slava ti i hvala Gospode!

Kada sam završio sa tom mišlju, imao sam osećaj kao da sam se oprostio od mog đeda. Nekada sam mislio da taj trenutak neću preživeti. Kao da je neka čudna sila sa mnom upravljala. Nisam osećao ni tugu ni bol. Nešto mi je u srcu bilo toplo. Setio sam se njegovih reči: ’Ne zaboravi da se duhovni kontakt može postići i sa osobom koja nije na ovaj svet.’

Tada sam sve shvatio. Obazreo sam se po sobi. U samom ćošku sam ugledao duh moga đeda kako nas posmatra. Bio sam u telesnom sastavu tako da me verovatno ne bi, a možda i bi čuo da sam mu bilo šta rekao, dok bih kod drugih izazvao čuđenje, tako da sam odustao. Telo mog đeda je umrlo ali je njegov duh živ. To sam osetio i video pa zbog toga nisam bio tužan. Nekada davno se njegovom prađedu pojavio prethodni Izabranik i od njega zahtevao da sve svoje znanje prenese na mog đeda. Tako je on u ranom detinjstvu postao jedan od najmlađih Izabranika. Mislim da sam ja, posle mog đeda koji je bio najmlađi, postao najstariji Izabranik.

Sahranili smo đeda i ja sam se par dana kasnije vratio kući. Doživljavao sam nova iskustva jer sam duhovni kontakt ostvarivao sa đedom koji nije bio među živima. Postalo mi je jasno, kada sam ja trebao da postanem Izabranik, isto je i on na ovaj način razgovarao sa njegovim prađedom. Sve je bilo mnogo lako za onaj mali broj osoba kojima je ovo dato, ali ipak neopisivo teško za one od kojih je ovo bilo sakriveno. Zna se da i Biblija navodi da je Gospod tvorac svega vidljivog i nevidljivog na ovom svetu. Nije vidljivo ono što se vidi po danu a nevidljivo ono što se ne vidi po noći, nego je vidljivo ono što je dato čoveku da vidi u ovoj sferi a nevidljivo ono što čovek ne može videti jer se nalazi u drugoj sferi. Ta druga sfera je dostupna izuzetno malom broju ljudi. Kojoj je osobi dozvoljeno da ima pristup toj drugoj sferi, ta osoba ima neograničene moći u odnosu na ostatak čovečanstva.

20

Posle đedove smrti ja sam živeo sa majkom. Braća su mi se poženila i sestre poudale tako da sam samo ja ostao neoženjen. Svi smo se skućili i svak je živeo sa svojom porodicom. Malo po malo i ovde sam sve više uspevao da pomažem ljudima mojim masažama i bioenergijom.

Moje sestre su živele u Podgorici. Mlađa sestra me upoznala sa ćerkom načelnika Generalštaba Crne Gore. Bila je lepa, visoka, što kažu prava Crnogorka. Ne mogu lagati, mnogo mi se svidela. Te noći smo izašli na piće. U njenom društvu sam se osećao kao u raju. Mislio sam da ću se sto posto sa njom oženiti. Dogovorili smo se da sutradan veče izađemo na večeru. Ja sam ujutro pošao kod starije sestre. Ona me je upoznala sa devojkom koja je živela u drvenoj baraci. Bili su najsiromašnija porodica u okolini Podgorice. Kada smo se upoznali, kao da sam osetio neki unutrašnji glas koji mi nešto šapuće. Nisam želeo da ga čujem. Posle ručka, moja starija sestra je, uspavljujući svoje dve male ćerke, uspavala i sebe. I ja sam zapao u neki popodnevni dremež. Osetio sam kako stupam u duhovni kontakt sa đedom.

‘Sine, ovo će bit izabranica tvoga života. Sa njom se moraš oženiti. Nemoj je menjati za bogatašicu, jer ćeš zbog njenoga bogatstva izgubiti sve duhovno.’

Sa njom sam se i oženio. U početku nije bilo lako. Bila je ljubomorna i zbog te ljubomore su dolazili razni problemi. Smetalo joj je što kod mene dolaze mlade žene da ih masiram. Došlo je do svađe a posle nje do konačnog dogovora: ili se morala pomiriti sa činjenicom da ću ja nastaviti da masiram i pomažem svakom ko dođe kod mene, ma koliko godina imao – ili ćemo se razvesti. Dogovor je učinio svoje i više se nikada nismo svađali. Dobili smo dve ćerke i sina. Radili smo ali smo i napredovali. Svake godine bismo izdvojili po desetak petnaest dana da odemo na odmor, da posetimo i njenu porodicu i moje dve sestre koje su živele u Crnoj Gori…