Текст книги "Izabranik. Borba duhova"

21

Eto dragi prijatelji to je u nekim crtama priča o mom đedu. Rođen je 1898. a umro 1996, u svojoj 99 – toj godini života.

“Mnogo puta si dotakao temu o moćima postizanja veće funkcije mozga, ali nam to nisi detaljno opisao ili pokazao šta se sve time može postići, a nas ta tema najviše interesuje” – reče mu Marko.

“I tada sam rekao da ne znam, zbog puta, koliko ću uspeti da ispričam. Ako imate volje, dođite opet kada se vratim, pa ćemo nastaviti razgovor.”

Zamolismo ga da ostavimo kamere i bubice koje su bile prikačene, da bismo po njegovom povratku iz Nemačke, mogli odmah da prionemo na posao. Pristao je. Tako smo se oprostili od ovog čudnog čoveka sa željom da, kada se vrati, nastavimo razgovor.

22

Istina je da se dobra vest daleko čuje. Istina je i da je svet često mali i nedeljiv, da u njemu vladaju i zlo dobro u stalnom preplitanju. Neverovatne sile i moćnici kroje sudbinu sveta.

Viktor, Rus, koji je imao rak u kičmi, kojem sam dao đedove čajeve i koji je, na zaprepašćenje svih lekara ozdravio, pričao je svima o čoveku koji mu je pomogao. Glasovi su se širili neverovatnom brzinom. Kao što su vesti dolazile do osoba kojima je pomoć potrebna, tako i do onih koji su želeli da se domognu leka i prigrabe ga za sebe. Lekar koji je radio na onkologiji i radiologiji u Štutgartu, obavestio je svoje prijatelje iz organizacije “Kukasti krst” da postoji čovek koji je izlečio, do sada najteži slučaj ovog oboljenja. U početku se nije moglo reći da je ova organizacija bila nacistička, iako je naziv podsećao na to, ali se nije moglo reći da sa nacistima nema nikakve veze. To je bila mala grupa. Sačinjavali su je njih trojica i svi su imali potpuno ista prava. Uvek su se o svakom poduhvatu detaljno dogovarali i donosili odluku koju bi većinom izglasali. Niko za tu trojicu moćnika ne bi pomislio da pripadaju nekoj organizaciji. Njihov početni cilj je bio da ne dozvole da se po Nemačkoj šire bande iz raznih zemalja. Želeli su da zaštite decu i omladinu od svih iskušenja kojima su bili izloženi. Taj početni cilj se veoma brzo preobratio u nešto sasvim drugo. Pod maskom tog cilja, oni su dolazili do sve većih rezultata koji su se u potpunosti kosili sa njihovim početnim idejama. Njihova organizacija je upravo tu omladinu počela iskorišćavati i uništavati. Sva trojica su bili na odličnim funkcijama, zaštićeni poznanstvima drugih moćnika, tako da su potpuno uspevali da sakriju pravo delovanje organizacije. Sedište im je bilo u Minhenu u vili Hejnriha Kola. On je i osmislio ovu organizaciju pa su ga preostala dvojica prećutno prihvatila kao šefa. Bio je načelnik policije pa je shodno svojoj funkciji mogao da ih zaštiti. Ispričao je ideju svojim školskim drugovima i dugogodišnjim kućnim prijateljima Helmutu Klumu i Peteru Zigmundu. Oboica su sa oduševljenjem prihvatila da bi tako nešto trebalo da postoji.

Počeli su da vrbuju neke od svojih moćnijih prijatelja i tako su iz dana u dan postajali sve snažniji i veći. U početku su od svojih zarada izdvajali novac i plaćali određene usluge koje su bile potrebne organizaciji. Želja im je bila da njihova organizacija deluje u nekoliko većih gradova, pa da se kasnije prošire po celoj Nemačkoj i da na taj način steknu još veću moć. Za takve ideje im je nedostajalo novca. Znali su da se moć i slava ne postižu za jedan dan, pa su naporno i mukotrpno radili. Prvi dogovor im je bio da od Sergeja otkupe nekoliko lepih Ruskinja, da otvore kuću zabave i da od tih zarada finansiraju svoju organizaciju. Sve su uradili po dogovoru, ali posećenost nije bila takva da bi obezbedila dobit koja im je bila potrebna.

Oduvek se znalo koja vatra tinja u srcima njihovih sunarodnika a naročito omladine. U tajnosti su se širile glasine da se u njihovoj kući zabave sve više okuplja nacistička omladina, da se uz piće i lepe Ruskinje mogu zabavljati do mile volje. Mladi nacisti su počeli dolaziti sa svih strana i besomučno su trošiti novac. Onda su omladini počele smetati Ruskinje koje su tu radile. Ubrzo su njihovo mesto zauzele cure koje su bile nacistički nastrojene. Tada je sve počelo da teče u smeru koji su šefovi odredili.

Posle par dana se opet pojavio problem o kojem su zajedno morali da donesu odluku. Omladina je kod raznih dilera nabavljala drogu i donosila je u njihov lokal. Tu su se napijali i opijali. Mnoge zavedene devojke su se bavile prostitucijom bez sopstvene zarade da bi nacistička organizacija što bolje poslovala. Sva trojica su se složila da će nabavljati drogu i prodavati je samo svojim posetiocima. Profit je bio ogroman a oni su neosetno počeli da se šire. Tada su deo tog ogromnog bogatstva morali da izdvajaju za finansiranje političke stranke jer se njihov prećutni šef kandidovao za ministra. Od opstanka te stranke zavisila je njegova funkcija. Od njegove funkcije je zavisio njihov bezbedan rad.

Novoizabrani ministar i njegovi prijatelji su saznali o moćnom leku koji je doneo izlečenje umirućem pacijentu. Dogovorili su se da doktor mora preuzeti ovu akciju na sebe. Dali su mu zadatak da se dobro raspita o toj osobi koja je napravila lek, da sazna što više detalja o svemu i da dalje prati izlečenja drugih osoba.

Odmah je počeo da sprovodi svoj plan. Pozvao je Viktora na kontrolu i sa njim dugo o svemu razgovarao. Saznao je da se njegov spasitelj zove Miki, da se bavi bioenergijom, da živi u Srbiji i da će uskoro doći kod Aleksandra Proppa u Sindelfingenu. Doktor ga je zamolio, ako bi mogao da ga obavesti kada dođe, da bi nekim njegovim prijateljima, koji su teško bolesni, pokušao da pomogne. Viktor je veoma rado pristao a doktor je rekao da će obavestiti pet, šest prijatelja kod kojih je medicina bila nemoćna. Doktor je kao pauk počeo da plete svoju mrežu. Samo je čekao žrtvu da upadne u nju.

Druga osoba do koje je stigla ova vest je bila iz ruskog podzemlja. Sergej, čovek koji je imao za prijatelje najuticajnije ljude Evrope i Azije. Čovek koji je stvorio kanale za bezbedan prevoz droge, oružja, belog roblja i svega što je donosilo odličan profit. I njemu su ispričali o Viktorovom izlečenju. I on je poželeo taj moćni lek za sebe. Znao je koja je moć novca, ali je znao da čovek, ma koliko novca imao, ne može sebi kupiti izlečenje od ove opake bolesti. I medicina je tu bila nemoćna, pa je pomislio koliko bi još uticajnih osoba po svetu mogao na taj način da pridobije na svoju stranu i gde bi još mogao da proširi svoj biznis. Naredio je svojim ljudima da se kod Viktora, u potaji, detaljno raspitaju o svemu.

Kao i u svakoj organizaciji, i u Sergejevoj je postojao čovek koji je plaćeni špijun, koji je radio za njega ali i za drugu organizaciju koja ga je mnogo više plaćala. Njegov zadatak je bio da se dobro čuva i da prenosi sve važne vesti do kojih dođe. Bio je plaćen od američkog podzemlja koje je sprovodilo svoju samovolju na ovom delu kontinenta. I oni su želeli da prošire svoje moći, da prošire isti biznis i da potpuno zavladaju ovim i ostalim kontinentima.

Kada im je Aleksej preneo vesti i oni su se zainteresovali za te čajeve i moć koje bi sa njima ostvarili.

I prva i druga i treća organizacija su saznale iste vesti i svaka je, na svoj način, počela da se organizuje kako bi došli do istog cilja. Svaka organizacija je imala po nekoliko osoba koje su bile bolesne, kojima je pomoć bila neophodno potrebna. Svi su želeli na isti način da priđu tom čoveku, da se sa njim sprijatelje, a onda, u datom trenutku, kada saznaju tajnu, da je otmu a njega uklone.

23

Osoba koja je bila predmet kompletne organizacije ove zavere je bezbrižno išla u njihovom pravcu. Nije bio vidovit, pa nije mogao naslutiti šta mu se sprema. Imao je specifičan zadatak. Želeo je da pomogne svom prijatelju Aleksandru Saši Proppu. Pre dvadeset tri godine Sašina porodica se iz Kazahstana preselila u Nemačku. Najbolji deo svog života je proživeo u prigradskom naselju Almate, tada glavnog grada Kazahstana. Teško se živelo u tim vremenima. Naročito su teško živele porodice kojima su tokom rata neki od članova bili ratni zarobljenici. Tako je bilo i sa Sašinim ocem. On se posle rata, kao zaostali ratni zarobljenik, oženio Ruskinjom i tu ostao da živi. Uz ženinu pomoć i poznanstvo, jer joj je otac bio general, on je dobio činovničko mesto u opštini. Ona je radila kao inženjer u hidroelektrani. Dobili su dva sina – Vovu i Sašu. Kada je dobio papire i postao državljanin Sovjetskog Saveza, Sašin otac je dobio izveštaj o nasleđu koje mu je ostalo posle smrti njegovih roditelja. Nasledio je kuću i dvadesetak ari zemlje. Nasledstvo nije prodavao, pa je devedesetih godina prošlog veka dobio obaveštenje da se sa porodicom može vratiti u svoju postojbinu. Dugo su se dogovarali. Videvši da im je tamo slaba perspektiva za život, odlučiše da se presele za Nemačku. U početku im ni tamo nije bilo lako. Roditelji su odmah dobili radna mesta a onda se i Vova zaposlio u fabriku Mercedes.. Saša je još neko vreme bio nezaposlen. Kada su ga savetovali da počne da radi na nekom radnom mestu koje će mu donositi određenu zaradu, on bi im uvek odgovarao:“Ako se zaposlim na takvom radnom mestu, od sebe ću napraviti robota. Radiću i na taj način ću samo preživljavati. Ovo je zemlja velikih mogućnosti i ja moram naći način da bar jednu od tih mogućnosti iskoristim.“

Roditelji, prijatelji i malobrojna rodbina su smatrali da je sanjar. Smatrali su da mu se nikada ništa od tih snova neće ostvariti. Kao i mnogi Rusi, i on voleo da popije. Imao je i ideju da u Nemačkoj otvori fabriku za proizvodnju alkoholnih pića. Takvih fabrika je bilo u mnogim gradovima a pokretanje takvog biznisa je bilo preskupo. Onda mu je sinula ideja da bi takvu fabriku mogao napraviti u Kazahstanu. I to je bilo nemoguće, jer se otuda preselio. Počeo je intenzivno da razmišlja, da proračunava i stvara planove kako da to realizuje. Setio se svog komšije Gennija. Sa njim je provodio detinjstvo. Slagali su se kao da su rođena braća. Bezbroj puta su maštali kako će se izboriti i kako će svojim porodicama obezbediti bolji život od ovog kojim su oni živeli. Tada nisu bili svesni da će im se snovi ostvariti. Maštanja siromašnih momaka su ih dovodila do srećnih trenutaka a u toj sreći su jedan drugom obećavali da nikada jedan drugog neće zaboraviti, prevariti ili izdati.

Saša je dugo vremena razmišljao, beležio u sveske, brisao pa opet zapisivao i tako, malo po malo, slagao mozaik. Kada su sve kockice bile na svom mestu, on je krenuo u realizaciju svog plana. Prvo se čuo sa Gennijem, objasnio mu svoj plan a onda počeo da radi kod jednog seljaka na farmi da bi zaradio novac da kupi avionsku kartu svom prijatelju sa kojim je kretao u posao.

Genni je došao i oni su se o svemu detaljno dogovorili. Firmu je trebalo da vodi Saša, ali je direktor trebao da bude Genni. Da li je tako sudbina htela, ili je Genni umešao svoje prste, tek Saša nije mogao da dobije dozvole na svoje ime. Opet su počele konsultacije.

„Saša, sve papire i dozvole možemo dobiti na moje ime i sve može funkcionisati potpuno isto kao da si ti vlasnik a ja direktor, samo će biti obrnuto po papirima, a mi smo svesni da ti sve ulažeš i da je sve tvoje. Šta mogu ja što si se odselio i što sada vlasti ne dozvoljavaju da svi dokumenta budu na tvoje ime. Pa nije valjda da ne veruješ meni, svom drugu i bratu? Nikada se u životu nismo posvađali, pa sam siguran da nećemo ni sada. Saša, ovo je sada jedinstvena prilika i mi je moramo ostvariti. To bi bio tvoj ogroman uspeh, a i ja bih postao uvažena i cenjena ličnost“– danima ga je ubeđivao Genni.

Na kraju je Saša popustio dozvolivši Genniju da on bude vlasnik, da se firma vodi na njega a Saša da mu bude direktor i poslovni partner.

Mukotrpno su obojica radila pa su ubrzo počeli ubirati plodove svoga rada. Saša je proširio tržište po celoj Nemačkoj. Nije im bilo skupo ni daleko da se porodično sretnu kod jednog ili drugog na nedeljnom ručku. Firma se širila a sa njom je rasla zarada.

Tako je prošlo nekoliko godina zajedničke saradnje i uspešnog poslovanja. U početku su kupovali mašine i sve što im je bilo potrebno da bi firma što bolje funkcionisala.Za to vreme je Saša kupio kuću od četiristo kvadratnih metara u Nemačkoj i još jednu upola manju u Crnoj Gori. Kupio je sebi i ženi skupa kola i dosta finansijski pomagao roditeljima i bratu. Živeo je onako kako je oduvek želeo da živi.

Genni je jednom prilikom rekao Saši da je upalo u oči nekom političaru kako njihova firma odlično posluje, da moraju izdvojiti veliku sumu novca da bi finansirali tu stranku, jer bez njihovog odobrenja ni oni ne mogu da rade. To je bio prvi veliki rashod, a za njim su dolazili drugi, treći… I sve više i više.

Saša je tajno poslao tri eksperta, tako da jedan o drugom ništa nisu znali, da bi ispitali o čemu se radi. Od njih trojice samo se jedan vratio. Dvojica su na čudan način izgubila živote. Njih dvojica su uzeli sobe u dva različita hotela, dok je treći pošao kao turista da razgleda prirodu smestivši se kod neke porodice u planinskom selu. Preživeli je uspeo mnogo šta da sazna. Uzeo je kola na rent a car i postao nezanimljiv za Gennijeve doušnike. Svakodnevno je slušao šta se priča. Slušao je vesti i uvideo da se Genni pojavljuje svakih par dana na njima. Saznao je da je dao ogromne pare da bi nekog ministra svrgao sa vlasti tako da on zauzme tu poziciju. Predosećao je Genni da će Saša povući neki potez da proveri gde on nemilice troši njihove pare. Kada su se Sašini ljudi smestili u hotele, i kada je to njemu dojavljeno, on je poslao svoje poverljive ljude da se sa njima upoznaju, da o njemu pričaju loše i steknu poverenje, da saznaju kakvi su im ciljevi i koliko ih još ima. S obzirom da jedan o drugom nisu znali ništa, a nisu znali da postoji treći, oni su se ubrzo počeli otvarati pred novim prijateljima. Gennijevi ljudi su im odavali neke manje važne tajne. Pratili su, kako njih tako i sve njihove razgovore i zaključili da obojica rade za Sašu. Ustanovili su da jedan za drugog ne znaju a da im cilj isti. Napravili su plan. Dva Gennijeva čoveka su iz hotela prvo kidnapovala jednog a zatim iz drugog hotela drugog Sašinog poverljivog čoveka. Pokušali su, pod pretnjom oružja, još nešto o njima da saznaju a kada im to nije pošlo za rukom, nemilice su ih ubili.

Sutradan je u svim novinama osvanula vest kako su dva strana državljanina izgubila živote u pokušaju atentata na kandidata za premijera Kazahstana. Te vesti je pročitao i treći Sašin čovek. Setio se da ih je video u avionu. Morao je da bude obazriviji. Nije se javljao direktno Saši, nego je prvo pozivao svoju suprugu i njoj objasnio šta da prenese Saši. Najpre, da kaže Saši da se snima svaki razgovor koji je iz Kazahstana usmeren ka Sašinom broju. Kada je Saša saznao šta se desilo, odmah mu je naredio da se vrati i on je sutradan vratio kola koja je unajmio, uzeo kartu i poleteo.

Kada je video da je treća osoba bezbedna, Saša je pozvao svog komšiju, školskog druga ili brata, kako bi on imao običaj da ga zove. Javila se sekretarica i rekla da je na veoma važnom sastanku i da će mu se javiti kada se završi. Prošlo je tih par sati a onda je prošla i ta noć a on se nije javljao. Vremenska razlika između Nemačke i Kazahstana je pet sati, pa kada je Saša ujutro oko devet sati ustao jer je morao u jedanaest na aerodrom u Štutgartu da sačeka svog poverljivog čoveka koji stiže iz Kazahstana, kod njih je bilo četrnaest časova, i kada je video da ga Genni nije pozivao, sav besan je on pozvao njega. Opet mu se javila ljubazna sekretarica. Rekla je da je mnogo zauzet, da su iskrsli problem u firmi I da je morao da ode u opštinu da bi potpisao neke papire.

„Mi plaćamo knjigovođu i sve papire sa firmom on rešava“– rekao joj je Saša.

„Verujte da ne znam tačno a nisam ovlašćena da o tome dajem informacije pa Vas molim, ili da sačekate da on pozove Vas ili ga vi kasnije opet pozovite.“

Saši je cela situacija bila sumnjiva pa je pozvao knjigovođu. On mu je objasnio da su juče raskinuli ugovor o poslovnoj saradnji i da ostalo ništa ne može da mu kaže. Saša ga je zamolio da sazna ko mu sada vodi knjige i da mu nabavi broj te agencije. Ubrzo je došao i do tih podataka. Kada je pozvao novu knjigovodstvenu agenciju, došao je do saznanja da ga je Genni izbacio kao partnera iz firme i da je sada on jedini vlasnik. Nije mogao da veruje sopstvenim ušima. Nastavio je uporno da ga poziva i da traži isključivo sa Gennijem da razgovara. Onda je usledio poziv i objašnjenje:“Čuo si da ću postati premijer pa si poslao dvojicu plaćenih ubica da me likvidiraju. Moji ljudi su ih presreli, od njih saznali za tvoje namere, pa su shodno tome i kažnjeni. Rekao bih ti da više nikada ne probaš takav ili sličan pokušaj jer ću u suprotnom uzvratiti istom merom. Imali smo mnogo lepih, zajedničkih trenutaka u životu tako da bi mi bilo žao da tvoja deca rastu bez oca.“

Zalupio je slušalicu. Saši su suze bola i nemoći potekle niz lice. Da li je moguće da ga optužuje za nešto što on nikada u životu ne bi uradio? Tada je opet zazvonio telefon. Pomislio je da ga njegov školski drug i brat zove da mu kaže da je to sve bila šala. Smušeno je podigao slušalicu:“Zaboravih da ti kažem da sam te kao partnera i pomoćnika izbacio iz firme. Uvek sam se divio tvojoj promućurnosti pa znam da ćeš sada sa parama koje si uštedeo uspeti da pokreneš neki unosan biznis. Želim ti sreću i nikada više nemoj da me pozivaš ni uznemiravaš.“

Bezbroj puta je Saša pokušavao da ga pozove, ali je sve bilo uzalud. Uvek bi se javila sekretarica ili neko od njegovih telohranitelja i uvek je dobijao iste odgovore:“Javićemo mu, a Vi sačekajte da Vas on pozove.“ Slao mu je hiljade poruka na mobilni telefon podsećajući ga na sve reči i dogovore koje su nekada sačinili. I to je bilo uzalud. Samo jednom mu je za sve to vreme odgovorio da je previse zauzet i da nema vremena, I to je bilo sve. U porukama je Saša objašnjavao da je to njegova firma, da su sve to njegove pare, da je prema njemu bio fer, da ga je izdigao iz pepela i da mu je sada na ovako podmukao način sve to oteo. U trenucima ljutine bi donosio odluku da ode u Kazahstan i da ga ubije, ali bi brzo od toga odustao.

Bilo mu je sve teže i teže. Iz dana u dan se sve više mirio sa sudbinom. Počeo je razmišljati kako će novac koji mu je preostao uložiti u neki biznis i na taj način obezbediti materijalna sredstva za normalan život. Iako je Genni njega prevario, on je želeo drugima da pomogne. Počeo je da razmišlja o ideji da otvori starački dom. Opet je počeo da kombinuje, stvara planove kao što je to nekada radio. Opet je morao sve da radi iz početka, da piše, briše, pa opet piše i uvek bi dolazio do istog problema. I da uspe da otvori starački dom, tu bi u početku bilo mnogo više rashoda nego prihoda jer nije imao sa čime da privuče stare osobe da postanu korisnici njegovog doma. Bilo mu je potrebno najmanje trideset pacijenata da bi poslovao na nuli. On bi uspeo da privuče najviše sedam ili osam. Nije odustajao od ideje i sve više poznanika je obaveštavao o tome. I njegovi roditelji su bili stari i bolesni.

Tako se desilo da ih je poveo na letovanje u svoju kuću u Budvi. I tamo, kao i u Nemačkoj, praktikovao je da jedan dan u nedelji gladuje. Roditelji i porodica su uživali na plaži i letnjem suncu, a on je pošao malo da prošeta. Svratio je u Trsteno, najlepši biser Jadrana, na plažu kakva se poželeti može. Okupao se i odmorio a kada je pošao nazad, pažnju mu je privukla reklama, Bioenergetičar Miki “ Nešto ga je teralo da pogleda izbliza tog čoveka koji se bavi bioenergijom. Ugledao je čoveka, nešto starijeg od sebe kako masira neku osobu, drugi sto je bio slobodan dok su na stolicama sedele dve plavuše, po njegovoj slobodnoj proceni između petnaest i osamnaest godina. Još deca. Gledao je u tog čoveka kao da ga neki magnet ka njemu privlači. Prilazio je sve bliže. Nije dobro znao srpski pa se pitao da li će uspeti da uspostavi kontakt. Pred salonom za masažu je video sto i na njemu novine. Pročitao je naslov, Glad je najbolji melem “ i video slike ovog bioenergetičara. Tada su dve plavuše ustale nudeći mu uslugu masaže. Donekle ih je razumeo i odgovorio: “Možno toljko posmotret?“

One su se vratile na svoje mesto ali se tog trenutka Miki okrenuo ka njemu i progovorio na ruskom. Izvolite. “Vi znate ruski?“ Ne znam baš odlično, ali se bez problema mogu sporazumeti.

„Drago mi je da sa nekim mogu razmeniti iskustva o temama koje me interesuju. Da li smeta gospodinu kojeg masirate da sednem i malo porazgovaram sa Vama?“ On je Nemac i ne razume šta mi razgovaramo, a svejedno, za pet šest minuta ću mu završiti masažu.

„I ja živim u Nemačkoj pa će mi biti lakše da mu objasnim.“ Razmenili su nekoliko rečenica a onda se Saša opet obratio Mikiju: “Kaže da ovako nešto nije u životu doživeo, da imate tople ruke i da mu je prvi put da doživi da je neko spojio bioenergiju i masažu“– preveo je reči pacijenta kojeg je Miki upravo masirao. Nastavili su konverzaciju jer su imali dosta zajedničkih tema, a ispostavilo se da je Miki odlično znao da govori njegov maternji jezik.

Kada je završio masažu pacijenta, nastavili su da pričaju o svemu. Sašu je najviše interesovala tema o gladovanju. On je više puta gladovao po par dana pa se odvažio i dva puta gladovao najviše po deset dana. Saznao je, kao što je i u Frankfurtskim vestima pisalo, da je Miki gladovao četrdeset i jedan dan. Pričali su o toj temi skoro dva sata. Saša je saznao da je Miki od dede nasledio ne samo bioenergiju nego i sveske sa receptima koji se prave od trava i korenja za razne bolesti. Nije bilo pacijenata, pa su vreme provodili razgovarajući o raznim temama koje su ga interesovale. Miki ga je upoznao sa dve devojke koje su sedele u salonu prestavivši ih kao svoje ćerke. Sin i supruga su mu bili u Podgorici dok su njih troje radili na plaži, jer su i njegove ćerke posedovale bioenergiju. Postideo se jer je ovom čoveku oduzeo toliko slobodnog vremena, dok mu je on sve potanko objašnjavao, pa je odlučio da ih pozove na ručak. Miki je to bez razmišljanja odbio objasnivši da im je Boro vlasnik Las Animasa, kod kojeg su radili, obezbedio hranu. Ništa mu ne duguje, jer je i njemu bilo zadovoljstvo da o tim temama razgovaraju.

Onda mu je Saša, ne znajući kako da mu se oduži za sva objašnjenja, ponudio da ih odvede svojoj kući da mu izmasira oca, majku, suprugu i njega. U početku je i to hteo da odbije jer je osetio da je i to iz zahvalnosti, ali je onda pomislio da im je zaista potrebna pomoć pa je pristao. Ugostili su ih kako priliči a onda je počeo da ih masira. S obzirom da su imali samo jedan sto za masažu, ćerke mu nisu pomagale pa je Miki sam radio. Prijala im je masaža. Sašin otac, koji je bio najbolesniji, je u jednom trenutku uhvatio Mikija za ruke dok mu je on masirao stomak i počeo da pipa njegove prste. „Tata, šta to radiš sa Mikijevim rukama?“– upitao ga je Saša. ” Želim da vidim šta je to u njegovim rukama pa su mu tako tople.“

Svi su se tada nasmejali. Sutradan su se opet sreli u salonu. Saša je došao da bi Mikiju saopštio radosne vesti: “Miki, moj tata se oseća mnogo bolje. Sam je išao u prodavnicu a do sada nije mogao sam da ode iz sobe do wc – a. Da li bi mogao još nekoliko večeri, dok ne pođete kući, da dolaziš da ga masiraš?“ Miki je pristao i oni su opet koristili svaki slobodan trenutak da nastave svoje razgovore. Dotakli su temu o različitim melemima koje mu je deda ostavio. Između ostalih, tu su bili melemi za izbacivanje kamenja i peska iz bubrega i žučne kese, za astmu, bronhitis, ešerihiju koli, heliko bakteriju, nesanicu, artritis, visok krvni pritisak, za smanjenje i regulisanje šećera u krvi, za proširene vene, melemi protiv celulita, opadanje kose, mnogo krema za lice, fantastičan melem protiv psorijaze i – najveći biser dedinih izuma, melem protiv raka. Sašu je posebno zainteresovao melem za artritis jer je od toga bolovala njegova majka, tetka i još nekoliko starijih osoba koje je on znao. Zamolio ga je da mu proda taj melem. Miki mu je objasnio da je sve zapisano u đedovim sveskama, da on ne zna napamet recepte i da ovde nema sve trave i korenje koji su mu za to potrebni, tako da bi taj melem morao kod kuće da mu pripremi. Dogovoriše se i oko svih pojedinosti.

Dok su njih dvojica razgovarala, njegove ćerke pođoše da se okupaju. Vremenom su se potpuno oslobodile pa su i jedna i druga odlično plivale. Dosta su se udaljile od obale. Došao je neki pacijent da ga Miki izmasira pa je i Saša krenuo u njihovom pravcu. Znao je ponešto srpski da govori, a i one su razumele ruski. Bilo mu je drago da sa njima pliva. Potražio ih je pogledom. Kada je video da su zaplivale u smeru glisera i on je zaplivao u tom pravcu. Bile su prilično udaljene, ali nisu žurile. Izgledalo je da dvoje dece na širokom vodenom dušeku sa njima nešto razgovaraju. Već su ušle u dubinu od preko tri i po metra i nastavile lagano da se udaljavaju. Dva mališana, uzrasta oko deset godina, koji su se neprestano smejali, su par puta zaveslali rukama i dušek je presekao smer kuda su one plivale. Nešto su im rekle i nastavile da plivaju dok im se Saša sve više približavao. Deca su nastavila sa svojom igrom. Opet su zaveslali i opet izbili ispred njihovih glava. Zastale su i počele ljutito da im se obraćaju. Primetile su da se deca smeju i govore nekim nepoznatim jezikom. Obratile su im se na engleskom, ali deca to nisu razumela. Videvši da ih deca ne razumeju, dogovoriše se da se vrate i baš kada su zaplivale unazad, videle su gliser koji je neshvatljivom brzinom išao u njihovom smeru. Vozač ih je primetio pa je napravio mali zaokret. Prošao je desetak metara od njih stvarajući ogromne talase. Obe su zagnjurile da bi izbegle talase koji bi ih potopili. Isto je uradio Saša koji je bio petnaestak metara iza njih. Deca koja su se nalazila na dušeku su nespremno dočekala ovaj trenutak. Jedno je palo sa dušeka i počelo da se davi mlatarajući rukama po vodi.

Mikijeva starija ćerka ga je primetila jer je bila okrenuta u tom pravcu, dok je mlađa, okrenuta na drugu stranu, isplivala na površinu. Gladila je kosu okrećući se da pogledom potraži sestru. U magnovenju je primetila samo jedno dete na dušeku. Kada se u samoj blizini dušeka počela pojavljivati glava njene sestre, ona je instiktivno pošla ka njoj, pitajući se zašto se ovoliko dugo zadržala pod vodom. Sve joj je u trenutku postalo jasno kada je njena sestra levom rukom uhvatila dušek a sa desnom izvlačila dete koje se davilo. Prvi udisaj vazduha je kod deteta probudio nagon za samoodržanjem. Koprcnuo se a onda sa obe ruke uhvatio njenu desnu sa kojom ga je držala za kosu. Nogama se omotao oko njenog tela grčevito je stežući i ne dozvoljavajući da mu pruži bilo koji vid pomoći. Mlađa sestra je doplivala i pokušala, trzajući ga, da je oslobodi od njegovih ruku koje su je stezale kao klešta. Trzajući dete, ona je trzala i sestru tako da joj je leva ruka, kojom je bila oslonjena na dušek lagano klizila i sada je pod teretom tela njena glava sve više doticala vodu. Mlađa sestra se trudila koliko god je mogla da joj pomogne. Obe je hvatala panika jer su uviđale da se ne mogu osloboditi neželjenog tereta koji je stariju sestru vukao ka dnu. Drugo dete se grčevito držalo za dušek vrišteći od straha.

Nekolicina udaljenih plivača, videvši šta se dešava, počeše dozivati čuvare plaže. Oni su velikom brzinom zaplivali, ali su bili suviše daleko da bi stigli na vreme. Sve je hvatala panika, samo je Saša, koji je doplivao do njih, bio smiren. Kada su ga Mikijeve ćerke primetile kako pliva u njihovom pravcu, znale su da će im on pomoći, jer one nisu dorasle tom opasnom zadatku. Saša je drmnuo mlađu ćerku da bi napravio sebi dovoljno prostora, izdigao se što je mogao više iznad vode, zamahnuo pesnicom i udario dete u potiljak. Morao je prvim udarcem da ga onesvestiti jer drugu šansu neće imati – Mikijevoj ćerki je dušek iskliznuo ispod leve ruke. Da to nije uradio, i dete i Mikijeva ćerka bi potonuli. Uspeo je jer je davljenik ispustio svoju žrtvu. U nesvesnom stanju je isplivao na površinu, dok je devojka poslednjim atomima snage sa obe ruke dohvatila dušek. Ubrzano je disala da bi povratila izgubljenu snagu. Saša je dečaku izdigao glavu i počeo da ga izvlači na dušek dok su se one dve malo udaljile. Obe devojke su drhtale od straha i uzbuđenja jer im se prvi put desilo da su se borile, kako za tuđi, tako i za svoj život.

„Kako si samo smogla hrabrosti da mu pomogneš kada znaš koje sve opasnosti povlači takav potez?“– upitala je mlađa.

„Tog trenutka nisam o tome razmišljala. Videla sam da se dete davi, da mi je okrenuto leđima tako da sam odmah krenula da mu pomognem“– odgovarala je starija sestra.

Saša je uspeo da onesvešćeno dete izdigne na dušek, okrećući se da pogleda gde su njih dve i da li im je potrebna njegova pomoć. Video je da su bile prestrašene, ali je uprkos vodi video da im suze straha i sreće klize niz lice.“Ne bojte se“—umirivao ih je kako je znao i umeo.“Idemo kod vašeg tate“– govorio im je pokazujući rukom. Shvatile su ga i zaplivale ka obali. Tog trenutka su doplivali čuvari plaže. Po jedan dušek za spasavanje su dobacili Mikijevim ćerkama a oni su dohvatili dušek sa decom. Vukli su ga ka obali dok su Saša i devojke lagano plivale. Mnogi posmatrači sa obale, koji nisu videli prethodnu scenu, pomisliše da su čuvari plaže blagovremeno delovali i spasili još jedno dete koje se davilo.

Tek desetak minuta kasnije, preko razglasa se čula prava istina. Zauzet masažom, Miki ništa od toga nije video. Kada se Saša sa njegovim ćerkama pojavio, on se okrenuo poput munje: “Šta je bilo?” – upitao ih je uzbuđeno pun iščekivanja.

Saša je krenuo da mu sve objasni. Mogao je Miki sve događaje da pročita iz njihove svesti ali se odlučio da čuje njihovu priču, jer u uzbuđenju u kojem su se nalazili u njegovoj svesti bi se preplitali događaji.

„Miki, jesi li video šta smo doživeli“– upitao ga je a onda se još više začudio njegovom odgovoru.

„Ništa nisam video ali osećam da se desilo nešto strašno.“ Dok je Miki završavao masažu, Saša mu je sve potanko objasnio. Zagrlio je svoju decu dok su mu se na licu ogledali i strah i sreća. „Ponosan sam na vas dve. Jeste bile u smrtnoj opasnosti, ali ste pokazale izuzetnu hrabrost, ne razmišljajući o svom životu kada treba nekome pomoći. Saša, dužnik sam ti do groba jer si mi spasao dete koje sigurno ne bi uspelo da se izvuče jer se uvek pre udavi spasilac nego davljenik.“