Текст книги "Izabranik. Borba duhova"

9

Jedva sam čekao sutrašnji dan. Prva misao mi je bila da ću tamo imati da jedem. Mislio sam da će biti dosta dece kao što ima u našoj kući, pa ću moći sa njima da se igram. Mama mi je spakovala nešto malo robe što je imala i nas dvojica odosmo. Malo mi je bilo teško dok sam putovao jer mi je to bilo prvo odvajanje od kuće. Stigosmo na Jabuku, a tamo jabuke ni od korova. Tako se zvalo to mesto gde staje autobus. Samo što prolazi put, inače bi pomislio da sam negde u planini. Tek malo kasnije, kada izađosmo iz šume, ukazaše se prelepe livade, kuće i bašte. Tamo negde daleko, prvi put sam čuo zvuke nekog instrumenta. Stali smo da se odmorimo jer ja nisam mogao da hodam, pa mi đedo objasni da se taj zvuk čuje iz frule. Znam da sam tada zavoleo taj instrument iako ga nikada nisam video. Nastavismo laganim hodom i stigosmo do kuće. Pred kućom nas dočeka baba Stana. Veliko dvorište se pružaše ispred đedove kuće. U dvorištu, malo dalje od kuće, ograda a u njoj nekoliko desetina košnica. Dole, malo po strani od kuće, bašta. Tek posijani beli i crni luk, krompir, boranija, kukuruz i ostalo što se može naći na seoskom imanju. Ispod kuće, još jedna ograda, samo što je napravljena od pruća kao plot i u njoj dvadesetak ovaca, dve krave, pet – šest koza i jedno prasence. Sve sam to registrovao dok sam ulazio u kuću. Starinska vrata koja se sa unutrašnje strane zatvaraju zasunom a zid od kamena debeo preko osamdeset santimetara.

‘Dođi kod bake sine’ – raširila ruke pa me prihvati u svoj zagrljaj. Tako me nežno izljubila i izmazila da su meni pošle suze od neke topline koju sam osetio. Kod kuće me nikada nisu tako mazili. Od kada sam se udario u nogu, svima sam bio smetnja jer sam zbog bolova skoro uvek plakao. Prisetih se tada da u poslednjih par dana, tačnije od dana kada me je đedo uzeo u naručje, uopšte ne osećam bolove. Baba se ušeprtlja i poče da nam sprema da jedemo. Da li zbog čistog vazduha, ili zbog puta, ili zato što sam do sada uvek gladovao, tek tada sam se prvi put najeo da ću to pamtiti celoga života. U poređenju sa našom kućicom, đedova beše kao prava palata. Dve velike sobe, kuhinja i još veća ostava. To je gornji deo kuće, dok je donji deo, koji je do pola ukopan u zemlju, služio kao štala gde se zatvarala stoka. Baba i đedo su prepričavali sve šta se izdešavalo kod nas za ovih par dana a ja sam izašao ispred kuće da prošetam i da razgledam. Odmah sam se vratio jer sam u blizini tora za stoku ugledao dva velika psa. Kada sam došao do vrata, čuo sam đeda kako govori babi: ‘Ostalo mu je još par mjeseci Stano. Poslijen njegove smrti će laknut porodici.’

Instiktivno sam osetio da su ove reči odnose na mene. Ušao sam unutra i uplašeno upitao: Đedo je li to meni ostalo još par meseci života?

Tada me đedo uze u naručje, dugo me milovao i objasnio da me je uzeo iz bolnice da bi me izlečio, jer ako bi mi se desilo bilo šta loše, ili ako bi, ne daj Bože umrao, onda bi đedo čitav život morao da bude u zatvoru. Objasnio mi je, umirio me, ali je u meni ostala neka iskrica sumnje. Tada je đedo rekao meni i babi da će sa mnom pričati srpski, bez crnogorskog dijalekta, jer će im sutra, kada se budem vratio svojoj porodici, biti neobično da me slušaju. Sa drugima će normalno, kao i dosad govoriti. Rekao sam đedu da sam kod stoke video dva velika psa. On je uzeo hleba i poveo me da ih nahranim.

‘Sada će on, u mome prisustvu, da te onjuše i zapamte, pa ćeš im uvek bit prijatelj. Gledao je u njih mašući desnom rukom. Kada su oboje spustili glavu, on im je dobacio hleb. ‘Zapamti sine, pas je čoveku najveći prijatelj, ali dok jede namoj ga nikako dirati.’

Kada su psi pojeli hleb, đedo mi je rekao da odem da ih milujem. I oni su mene lizali i vrteli repovima. Kasnije sam mnogo vremena provodio mazeći i češkajući ova dva psa. Zavoleo sam i ostalu đedovu stoku a posebno prasence. Tako je prošao moj prvi dan kod đeda. I ostali su bili slični. Đedo mi je svakodnevno pravio odvare privijajući ih na moje koleno. Svako jutro i veče sam jeo meda tako da su se ubrzo primetili rezultati. Popravio sam se a i noga mi je bolje funkcionisala.

Đedo me jednog dana stavio na konja i poveo u Plav. To je varošica, ali je od davnina, još iz turskog doba, poznati trgovinski centar. Đedo mi je uz put pričao bajke: Ivicu i Maricu, Pepeljugu, Crvenkapicu, Tri praseta i druge. U Plavu mi je kupio nekoliko majica, pidžama, pantalona, opanke i kondure. To su cipele koje su optočene metalom da bi duže trajale, a bile su nekoliko brojeva veće da bih mogao dve – tri godine da ih nosim. Nisam mogao sebe da prepoznam. Bio sam srećan ali su mi već počeli nedostajati članovi moje porodice. Iz dana u dan mi je bilo sve teže zbog njih, a sa druge strane, na nozi, zbog koje sam došao, primećivao se ogroman napredak. Savijao sam je skoro do kraja. Nisam imao nikakav bol a ona je postajala sve deblja i deblja. Činilo mi se da je i u dužinu porasla pa više nisam hramao kao ranije.

A onda su došli Vesko, Rade i Saša. To su đedovi unuci, od njegovog sina Miša. Oni su živeli u Ivangradu, a svako leto su provodili kod babe i đeda na selu. To su bili najlepši dani u mome životu za period koji sam do tada upamtio! U osvit zore bismo pustili stoku i čuvali je do prepodnevnih vrućina, a onda bismo i popodne isto uradili, sve dok sumrak ne počne da pada. Đedo nas je svakodnevno savetovao i u svemu podučavao. Po šumi je bilo dosta divljih životinja pa smo uvek morali da budemo obazrivi. Brali smo jagode, maline, kupine i drugo divlje voće a od toga je baba pravila razne džemove. Mene je đedo svakodnevno masirao i stavljao odvar, pa mi se noga udebljala skoro kao desna. Više je nisam vukao, nego sam sa njom mogao da uradim skoro sve što sam mogao sa desnom. Moj oporavak je bio prosto neshvatljiv.

A onda je došao drugi avgust. Đedo me je toga dana lepo obukao i mi smo pošli na put. Kao i uvek kada bismo putovali, nismo mnogo razgovarali. Putovali smo autobusom i došli pred našu kuću u Peći, a tamo je bilo dosta ljudi. Mnogi od njih su plakali. Prilazeći im, setih se đedovih reči koje sam čuo kada me je poveo sa sobom.

‘Ostalo mu je još par mjeseci života.’ Sada sam znao da se to odnosilo na mog tatu. Prišli smo. Mama nas je zagrlila sva u jecajima. I ja sam počeo da plačem. Bilo me je strah. Onda sam otišao kod braće i sestara. Oni su me u početku začuđeno gledali jer nisu mogli da poveruju da sam se za tako kratko vreme oporavio. I ja sam njih u čudu gledao. Činilo mi se da sam samo ja porastao a oni ostali isti, mršavi i neuhranjeni. Tu su bila deca naših rođaka i mi smo se, udaljivši se od svih, počeli igrati. Malo kasnije je došao pop i moga tatu su poneli da sahrane. I sve se brzo završilo. Došli smo kući. Ostalo je još nekoliko rođaka koji su posle ručka pošli svojim kućama. Đedo je ostao da prespava. Mislio sam da ću da ostanem sa svojom porodicom, ali mi đedo i mama objasniše da moram, zbog mog oporavka, opet sa njim da odem. Rekoše mi da se sada sve promenilo i da ćemo se ubrzo vratiti.

Tada je počeo novi period u mom životu. Đedo me je upisao u školu i ja sam svakodnevno morao da pešačim oko pet i po kilometara. Tek sam se daleko oko kilometer i po od naše kuće, sretao sa prvim đakom a onda bi nam se pridružilo još četvoro. Bilo nas je šestoro, četiri dečaka i dve devojčice. U tim septembarskim danima je bilo sve lepo. Niko deci nije branio da iz voćnjaka uberu bilo koju voćku i da se na taj način zaslade. Često bi nam stariji ljudi sami nudili da uzmemo jabuku, krušku, dunju, grožđe ili ono što bi sami izabrali. Dok je dan, mogli smo ubrati šta smo poželeli a kada bi pao mrak, nismo smeli ući u ni u čiji voćnjak, jer se tada smatralo da krademo. Niko od dece po mraku nije ušao u tuđi voćnjak ili baštu da nešto ubere. Ni mi niti neko od starijih.

Dva dečaka i jedna devojčica su bili godinu stariji, a dečak i devojčica prvaci kao ja. Putem za i iz škole smo se igrali i jurili a ja ni u čemu nisam zaostajao za njima. Takmičili smo se ko će sa kamenom sa određene daljine da pogodi drvo, ko će najviše da skoči, ko će dalje da baci kamen sa ramena, ko je najbrži, itd. U početku su me skoro svi pobeđivali, ali sam veoma brzo preuzeo vođstvo. Gotovo uvek sam ih pobeđivao. Niko nikada ne bi rekao da je pre par meseci trebalo da se operišem i da su hteli da mi amputiraju nogu. Bilo mi je lepo sa tom decom. Jedino taj kilometer i po što sam išao sam, bio mi je najteži i najdosadniji.

Prolazili su dani, nastupila je pozna jesen. Kod đeda su manje dolazili ljudi da im pomaže. Sa žutim lišćem došli su hladniji dani. Pao je prvi sneg iako zima još nije počela. Takve su bile ćudi prirode na ovoj planini. Na taj sneg napadao bi drugi, treći, četvrti, tako da se nije otapao do kraja aprila. U ovim zimskim danima smo izmišljali nove igre u kojima smo uživali. Skoro uvek smo bili kvasni kada smo dolazili u školu. Približili bi se do furune i tu se sušili dok dođe učiteljica. Ništa bolje stanje nije bilo ni kada smo se vraćali iz škole. To, međutim, nikom nije smetalo jer smo uvek bili u pokretu a vunene čarape i džemperi nisu dozvoljavali da se prehladimo. Đedo me je svaki dan pratio i na istom mestu dočekivao kada sam se vraćao iz škole. Bio sam odličan đak. Đedo mi je napravio pucaljku koju je u šali nazvao mali top. To je, zapravo, bila limena kutija od marmalade sa limenim poklopcem. Bila je duguljasta tako da je ličila na cev od topa, pa je zato đedo tako nazvao. Na početku i kraju je probušio, kroz te rupe provukao remen tako da sam je mogao nositi oko vrata. U zadnjem donjem delu je ekserom probušio tri rupe. Unutra je stavio parče karbida, zatvorio je limenim poklopcem a onda, na zadnjem delu gde se nalaze rupice, prineo vatru od upaljača. Karbid bi se zapalio. Došlo bi do jake detonacije kao da je neko bacio bombu. Dao je meni da i ja isprobam kako puca mali top. Uspelo mi je. Bio sam presrećan zbog toga. Objasnio mi je da je neophodno da ga nosim sa sobom kada idem i kada se vraćam iz škole. ‘Kažu sine, da je lisica lukava, a ja ti mogu reći da je vuk još lukaviji od nje. On nikada neće napasti čoveka, niti neku životinju a da pre toga ne proveri je li to za njega sigurno. Zato ćeš, sine, ti ovaj top nositi sa sobom ako vidiš vuka, a on će ti se uvek pokazat da ga možeš videti pre nego što te napadne. Ako vidi da si se preplašio i da počneš bežati od njega, on će te odmah napasti jer od njega ne možeš pobeći. Ta je zver mnogo brza. Obično se pojavi ispred čoveka na petnaest – dvadeset metara i posmatra njegovu reakciju. To posmatranje traje oko pola minuta. Većinom se ljudi prestraše a to vuk oseti i onda on slobodno napada. Sa strahom parališe protivnika i na taj način osigurava pobedu. Zato se ne smeš plašiti nego moraš biti pribran. Dohvatićeš upaljač koji ti uvek mora biti u džepu i njime potpaliti mali top. Kada iz njega sune plamen i eksplozija, vuk će se prestrašiti i pobeći od tebe. Taj te više nikada neće napasti, ali se ne smiješ opustiti jer ima i drugih vukova.’

Ne znam koliko desetina puta mi je đedo dopuštao da isprobam svoj top i da iz njega pucam. Činilo mi se da sam to potpuno usavršio. Nekoliko puta sam prestrašio neke kučiće koji su na nas lajali dok smo išli ka školi.

Dramatično iskustvo desilo se na delu puta kada sam ostao bez društva. Deca su otišla svojim kućama a ja sam morao još kilometer i po da idem uzbrdo, kroz šumu. Prošao sam oko sedamsto, osamsto metara. Imao sam neki predosećaj, tako da sam sve češće hvatao upaljač. Čas bih ga vadio iz džepa, čas ga opet stavljao unutra. Osećao sam neko nespokojstvo. Onda sam na samoj krivini, kuda sam morao da prođem, ugledao vuka. Zbog straha mi se učinilo da je ogroman. A ogroman je zaista i bio. Stajao je i gledao u mom pravcu. Prvo sam se prestrašio i hteo da pobegnem, a onda sam se setio đedovih reči da je to brza zver i da čovek od njega ne može pobeći. Smirio sam se i počeo da se spremam da potpalim moj top. Ruke su mi neopisivo drhtale. Kada sam izvadio upaljač iz džepa i hteo da kresnem, ispao mi je iz ruke u sneg. Pokušao sam što hladnokrvnije da se sagnem i da ga izvadim iz snega. Vuk je i dalje gledao u mom pravcu. Posmatrao sam i ja njega dok sam prstima stezao po snegu i konačno uspeo da ga pronađem. Osetio sam ogromno olakšanje i sigurnost. Sada mi, dok sam prinosio upaljač topu, ruke nisu drhtale. Ovog puta neću tako lako ispustiti upaljač, uspeću da potpalim moj top – razmišljao sam siguran u sebe. Kresnuo sam. Ništa. Drugi put, treći put. Opet ništa. Okvasio se kremen – prolete mi kroz glavu i tada uhvati ogromna panika. Vuk kao da je čekao upravo taj trenutak. Napravio je prvi korak, drugi … I baš kad je hteo da skoči ka meni, odjeknu pucanj. Gledao sam u njega i nisam ništa video, ali sam, u magnovenju, pomislio da je to moj top opalio. Nije. Iza jednog stabla, petnaestak metara iznad vuka, pojavi se moj đedo sa pištoljem u ruci. Vuk je ležao između nas još pomalo se trzajući.

Đedo, ovaj put je bilo baš opasno – jedva smogoh snage da izustim ove reči.

‘Ne boj se, đedov Parapanac’ – privi me on u zagrljaj prišavši do mene. ’Tu je đedo da te zaštiti od svake opasnosti.’

Šta bi se sa mnom desilo da si zakasnio samo par sekundi!

‘Da sam pustio vuka da skoči, on bi ti zubima iskidao grkljan ili slomio vrat pa makar ga u letu moj metak pogodio. Ja sam se ovde sakrio pre deset minuta i čekao kada ćete naići.’

‘Opet ti se, đedo, prikazalo šta će se desiti? ‘

‘Jeste sine, jer moj duh uvek bdi nad tobom i čim osetim da ti se nešto loše sprema, ja vidim gde će se to desiti i odmah požurim da ti pomognem. Ajmo sada odrat ovoga vuka pa ćemo kožu odneti. Stani’ – reče đedo vadeći nož iz kanije.

Ja sam vuku pridržavao noge, a on je veoma brzo i večto radio. Kada je završio skupi kožu, uveza je kanapom a onda dohvati telo vuka i odvuče ga stotinka metara dalje od puta.

‘Noćas će ga drugi vukovi nanjušiti i rastrgnuti. Odvukao sam ga da ne bi bio na putu, da se ne bi prestrašio neko ako slučajno tuda prođe…’

Đedo uprti kožu i mi pođosmo kući. Opet sam se divio njegovim vidovnjačkim moćima. Njemu je sve ono što je izgledalo nemoguće, veoma lako polazilo za rukom.

Došlo je dugo očekivano proleće. Đedo mi je pomagao da naučim i školsko gradivo i mnogo drugog što je važno za život na selu. Uvek me je u prolećnim, letnjim i jesenjim danima vodio sa sobom da zajedno beremo razne trave i plodove od kojih bi on pravio meleme. U mom najranijem detinjstvu sam naučio kako se zove i kako izgleda svaka lekovita trava. Pričao mi je mnogo dogodovština iz njegovog života. Ispričao mi je kako ga je ujela zmija i kako je posle toga postao vidovit. Objasnio mi je da zbog toga mnogo ljudi dolazi kod njega. Tada sam ga upitao da li zahvaljujući tim moćima vidovitosti masira i pomaže ljudima.

‘Ne sine, sa tim ne pomažem, nego im pomažem sa silom koju mi je Bog dao i koja je, pored ove vrućine koju imam u rukama, još važnija. To ti je, sine, isceliteljski dar.’

Đedo, i ja bih najviše na svetu voleo da imam taj isceliteljski dar!

‘Sine, sve ono što voliš, što želiš i u šta veruješ, znaj da će ti se ostvarit. Da znaš sine kolika je snaga jedne misli, nikada je ne bi usmerio u negativnu stranu!’

A otkuda bih ja đedo znao kako ću usmeravati svoje misli?

‘E pa sine, moraš me pustiti nekoliko dana da đedo napravi duhovni kontakt sa svjim prađedom pa onda ću ti, nadam se, sve ispričati. Upamti sine, ja sam bio mlađi nego što si ti sada kada sam postao Izabranik.’

Šta je to đedo Izabranik?

‘Ako bude suđeno, đedo će ti sve ispričat, a ako ne bude, onda ni ovo nisi čuo’ – reče mi đedo dok se sećao reči koje je njemu rekao njegov prađed: ‘Doći će vrijeme kada ćeš i ti tu tajnu podijelit sa drugijem, ali će to dijete bit iz drugoga pljemena, a ipak tvoj bližnji rod.’

Nekoliko puta me je, u tišini sobe oko ponoći, đedo probudio dok bi u potpunom mraku kraj prozora šuškao, prelistavajući sveske i nešto šaputajući. A onda, petog dana me pozva i reče: ‘Sine, osetio sam da si se dva puta probudio i da si želio da čuješ šta sam šaputao sa mojijem prađedom. Čuo si zvuke ali nisi mogao razaznati reči.’

Đedo, kako si ti mogao pričati sa svojim prađedom kada je on odavno umro?

‘E moj sine, sada će ti đedo sve ispričati pa ćeš videti kolike su moći kod čoveka ako zna pravi način da ih upotrebi. Saznaćeš zašto nam je Bog odredio da moramo umreti. Čudićeš se mnogo čemu, ali ćeš se uveriti da je sve istina. Samo će tebi biti stotinama puta lakše da naučiš, jer sam ti sve zapisao, a meni je prađed morao stotinama i hiljadama puta da prepričava dok sve nisam sto posto zapamtio. Ti ćeš to moći da čitaš. Tek kada sve bez greške zapamtiš, tek tada ćeš moći da počneš da upravljaš tim moćima. Znači, dok sve dobro ne zapamtiš, nikako ne počinji to da koristiš. Ako u tebi ne bude potpuna moć, onda nećeš moći potpuno i pravilno da reaguješ i da sa njom upravljaš. U ovome nema šale. Shvati, ako kreneš sa duhovnim kontaktom a nisi dovoljno spreman, a tvoj duh napravi kontakt sa mnogo jačim duhom od tvoga, onda, kada tvoj duh hoće da se vrati u tvoje tijelo, taj drugi, mnogo jači duh ga neće pustiti i ti ćeš tog trenutka umreti. Iako misliš da imaš samo jedan život, da ga moraš čuvati, znaj da će ti se posle smrti duh smiriti četrdeset i jednu godinu, to je vreme duhovnog pročišćenja, a posle tog duhovnog pročišćenja duh ide veoma kratko vreme u raj. Tamo mu Gospod daje da dođe do spoznaje dobra i zla. Dobro je u raju a zlo u paklu. Posle tog veoma kratkog vremena provedenog u raju, Bog duhu dozvoljava da pređe u telo nekog novorođenčeta koje se rodilo Bog sami zna gde, pa će ti se u tom novom telu otvoriti nova sudbina. Sine, malo sam požurio sa objašnjenjima misleći da sve ovo što ja znam i ti možeš odmah shvatiti. Znam kako je meni bilo kada sam počinjao, pa ću zato početi iz početka.

Kada je Bog stvorio svet, stvorio je i čoveka po liku i naličju svom. Onda je rekao da će čovek biti gospodar nad svim živim na moru i kopnu. Dade mu da koristi sve darove prirode i još mnogo drugih mogućnosti. A onda reče: ‘Sve sam ti dao, ali ću ti dati samo četiri do sedam, a pojedinim deset procenata mojih moći, ili najviše deset procenata funkcije mozga, jer ako bih ti dao sve moći koje imam ja, onda bi ti veoma brzo krenuo da me svrgneš sa prestola ‘ Tako je čovek, zahvaljujući Bogu, postao gospodar nad svim živim na ovome svetu, zahvaljujući mozgu kojim je mogao da razmišlja.‘

Đedovi zapisi se slažu sa zapisima iz Biblije. I on kaže da ljudski mozak funkcioniše od četiri do sedam a fenomenima do deset procenata, dok najsavremenija medicina tvrdi da je funkcija mozga kod običnih ljuđi dvanaest do petnaest a kod fenomena osamnaest procenata. Da uzmemo i tu procenu kao moguću. Nameće se pitanje što je sa onim ostalim delom mozga? Šta, po medicini, radi onih osamdeset dva do osamdeset pet procenata mozga koji je neiskorišćen? Ako je kod fenomena mozak razvijeniji samo tri procenta u odnosu na mozak običnijeh ljudi i ako su fenomeni u stanju sa tim procentom da stvore inovacije koje utiču na promenu sveta, šta će se desiti ako nekom čoveku uspe da dođe do saznanja kako se funkcija ljudskoga mozga može povećati dvadeset, trideset pa i više procenata? Kakav bi fenomen bio taj čovek u odnosu na ostatak čovečanstva i kolike bi bile njegove moći? Za čovečanstvo su tajne bioenergija, hipnoza, vidovitost, telepatija, telekineza, teleportacija i mnoge druge pojave za koje nauka ne može dati objašnjenja. A osnova svega je verovanje da će se u tome u šta se veruje uspeti. Medicina ništa od ovoga ne priznaje jer tu nema hemije, formula i rešenja tih zadataka. Ako osećamo toplinu iz radijatora, mi znamo da je to topla voda, a ako osetimo toplinu iz čovekovih ruku, onda nauka nerado priznaje da je to bioenergija. Ili moći hipnoze. Ili moći vidovitosti u koje se čovečanstvo milionima puta uverilo. Isti je slučaj sa telepatijom, telekinezom, teleportacijom i mnogim drugim nepoznanicama koje savremena nauka, umesto da ih bolje ispita, uopšte ne prihvata.

‘Nećemo se, sine, baviti naukom ni medicinom i njima dokazivati šta je moguće a šta nije. Mi ćemo raditi na postizanju naših uspeha a oni neka rade svoje. Naši uspesi će biti postizanje moći do kojih se dolazi razvijanjem procenta mozga koji je trenutno u stanju mirovanja. Sad da se vratim i završim predanje o Bogu i čoveku:

Postade gospodar i nad mrtvom prirodom, ne znajući tada da se u kamenu i ostalim metalima i nemetalima koji su skriveni u nedrima prirode kriju neograničene količine neiskorišćene energije. Od postanka sveta, ljudi su na milion načina pokušavali da dođu do puteva saznanja, da na taj način postanu besmrtni ili da u potpunosti nadvladaju sve bolesti na ovome svetu. Kako je napredovala tehnika i medicina, tako je i čovek uspevao na mnogim poljima nauke i stvarao sve novije i modernije tablete, ali mu nikako nije uspevalo da dođe do tajne besmrtnosti. Kako bi pronašli lek za neku mnogo tešku bolest, tako bi im Bog pusto neku drugu, još mnogo težu nego što je bila prethodna. A onda, nakon hiljadu godina od Hristovog postojanja, Bog reši da jednome čoveku kojeg po predanju prozva Izabranik, otkrije tajnu kako može povećati funkciju mozga, kako će moći da koristi energiju iz vode, kamena, gvožđa i svih drugih metala, koja ostatku svijeta nije dostupna. Korišćenjem te energije i pojačanjem funkcije mozga Izabranik će dobiti neopisivo velike moći.

Reče mu da je on Izabranik Božiji i da je to najsvetija tajna koju mora čuvati po cenu života. Na kraju svoga života će sve svoje znanje preneti na sledećeg Izabranika i tako, do polovine trećega milenijuma. Tada će se pojaviti mnoge sluge nečastivog koje će početi po svetu da seju mržnju, zlobu, razdor i sve najgore što će dovesti do uništenja ljudskoga roda na Zemlji. Taj razdor će trajati nešto više od pola veka. U mnogim zemljama će doći do ratova i masovnog uništenja. Sluge nečastivog će sa puno zadovoljstva uništavati sve ono što je ljudsko i što je duhovno. Mrzeće brat brata, sestra sestru, roditelji đecu i đeca roditelje. Pojaviće se netrpeljivost među rodbinom i komšijama. Želeće što više jedno drugom da napakoste. Kada jedan krene malo da napreduje, desetine drugih će nastojati da ga unište. Uništavaće se sve duhovno na ovom svetu. Nestaće uglja, nafte, benzina, plina i svih drugih prirodnih bogatstava. Zemlja će postati sasvim jalova. Broj stanovnika na planeti će se drastično smanjiti. Mržnja i zavist će uništavat porod Božiji. Tada će mnogi pomisliti da je došlo carstvo nečastivoga jer će se svuda po svetu dešavati kataklizme. I zaista, tada će mnogi pokušati da svrgnu Boga sa njegovog prestola ali im neće uspeti. A onda će se pojaviti Izabranik. Tada će opet Božija svetlost obasjati svet. Opet će ljudski rod uvideti da je stvoren po liku i naličju Božijem i da treba da hodaj putem koji im je Bog odredio a sa kojeg su oni, par stotina godina unazad, skrenuli. Taj ostatak naroda, a to će biti desetak posto od sadašnjeg broja stanovnika, će biti u potpunosti predan Bogu. Tada će se čovečanstvo izdignuti na drugi nivo, dobiće moći koje je do sada imao samo mali broj odabranih ljudi. Tada će opet zemlja početi da daje svoje plodove. Opet će se narod množiti i nastanjivati svet. Samo će tada taj narod biti mnogo superiorniji u odnosu na ovaj sada.’ Eto, ispričah vam deo priče moga đeda”